Vreme 1751
24.07 2024.
Reditelj kultnih dečjih TV serijala „Neven", „Poletarac" i «Tragom ptice Dodo» preminuo je u 73. godini
Timoti Džon Bajford (Timothy John Byford; 25. jul 1941, Solsberi) britanski režiser, scenarista i glumac, koji je veći deo svog radnog veka proveo u Srbiji, reditelj kultnih dečjih serijala „Neven“, „Poletarac“ i «Tragom ptice Dodo» preminuo je u 73. godini posle teške bolesti s komom se herojski nosio.
Rođen je 1941. godine na jugu Engleske, detinjstvo je proveo na farmi i hteo je da bude učitelj sve dok se nakon jedne predstave nije zaljubio u pozorište. Završio je londonsku Akademiju dramskih umetnosti, i u sedmoj godini rediteljske karijere na BBC-ju dobio zadatak da u koprodukciji sa Televizijom Beograd napravi dečju emisiju. U Beogradu je upoznao Milu Stanojević, i nije se vratio na Ostrvo.
Timomi Džon Bajford se 1971. preselio u Jugoslaviju , gde je nastavio da piše i režira dečje televizijske programe tokom 1970-ih i 1980-ih kada je razvijao obrazovni program Radio-televizije Beograd (danas RTS-a). Kreirao je dečje TV serije „Babino unuče“ i „Poletarac“ (TV Beograd) , kao i „Nedeljni zabavnik“, “ Muzički dnevnik“ i „Tragom ptice Dodo“ (TV Sarajevo).
Bio je prevodilac. Godine 2006 posle 40 godina rada sa decom, on se pridružioDečjem kulturnom centru Beograd, gde je pisao i vodio programe, učio decu engleski i prevodio . Napisao je i objavio Autoportret trilogiju, završio kolekciju od sedam kratkih priča pod nazivom , „Zlatni svećnjak“. Njegovo ime je takođe povezana Banjičkom šumom po tome što se 1980-ih zalagao za to da ona dobije posebnu zaštitu zbog velikog broja slavuja i drugih vrsta ptica koje gnezde u toj šumi.
Kada je 1. aprila 2010 , Timoti Bajford proslavio 50 godina umetničke karijere otvorena je izložba fotografija „Radost u 100 slika“.
Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 2011. godine. Dobio je početkom 2013. nacionalnu penziju Republike Srbije. Dobitnik je priznanja „Stefan Prvovenčani“ 2013. godine.
Po seriji „Neven“ mogao bi biti nazvan televizijskim čika Jovom Zmajem po tome što je pesme za decu Jovana Jovanovića prilagodio novim TV generacijama i učio ih odgovorima na pitanje: „Koliko ima od neba do zemlje…“
Sada kada Džon Timoti Bajford odtišao da i sam izmeri koliko ima od neba do zemlje umesto omaža sertimo se inserata iz njegovih dečjih serija uz koje su odrasle mnoge generacije.
Intervju – Timoti Džona Bajforda, Vreme | br. 1005 | 8. april 2010.
VREME“: Od pedeset radnih godina, 44 ste posvetili deci. Kažu da je teže raditi za decu i sa decom nego za odrasle. Vi se, očigledno, ne biste složili s takvim mišljenjem.
TIMOTI DŽON BAJFORD: Radio sam ja i za odrasle i nisam siguran da je to lakše. Meni nije. Deca vam uvek kažu ono što misle, otvorena su i iskrena, što odrasli nisu. A meni je važno da znam šta ko misli i oseća…
…Teškoća je, smatra se, poistovetiti se sa detetom…
Tek to nije teško! Ja sam i dalje ona ista osoba kakva sam bio i kad mi je bilo pet godina, samo što sada imam više znanja i iskustva! I hvala bogu da još uvek imam u sebi ono što sam tada imao! Mnoge scene u serijama našao sam u svom detinjstvu. Rodio sam se na početku Drugog svetskog rata, kad nije bilo para za igračke, a nije bilo ni televizije, pa smo morali sami da izmišljamo zabave, što na farmi nije nikakav problem. Imao sam dve sestre i brata, sami smo sebi kreirali televizijske emisije. Najčešće smo se igrali škole, a s obzirom da sam bio najstariji, naravno, ja sam bio direktor škole. U Nevenu ima mnogo scena iz mog detinjstva. Jednom sam, na primer, iskopao rupu, prekrio je lišćem i na vrh stavio parče lepe keramike – skupljali smo te parčiće po bašti, s namerom da u tu rupu upadne moja sestra. U seriji njeni likovi Pura Moca i Jova iskopaju rupu na stazi kojom prolazi Pismonoša, prekriju je granjem i postave jabuku, zato što znaju da on mnogo voli jabuke pa će posegnuti za njom i upasti u rupu.
Vaš Neven kao da nije pripadao sedamdesetim godinama kad je sniman, više pristaje današnjem vremenu, a podseća i na Montipajtonovce…
Pajtonovci su u Engleskoj počeli baš u vreme kad sam ja prešao u Beograd, nisam ih puno gledao. Ne mislim da serija nije bila za ono vreme – uostalom, odmah je dobila pet zvezdica u „TV novostima“. Naravno, drago mi je što se sviđa i današnjoj deci, što im ne deluje staromodno. Serija je imala dobar tempo. Ja pratim decu, znam šta vole da gledaju na televiziji i znam da ne vole spore stvari. Poletarac sam pravio za predškolsku decu baš u vreme kad su i moja deca bila tog uzrasta, pa sam znao da najviše vole crtane filmove i reklame zato što se tu brzo menjaju slike. U Poletarcu za pola sata ima preko 300 rezova, prosečno 30 u minuti, znači da prosečno svaki kadar traje dve sekunde.
Šta mislite o današnjem televizijskom programu za decu?
Malo gledam televiziju, nemam vremena, ali imam utisak da sadašnje emisije vide decu kao da su bića s druge planete, bića koja se benave. Šteta, to sigurno nije tačno. Čini mi se da današnji autori prave dečji program zato što moraju da ga prave.
Zašto ste prestali da radite na RTS-u?
Prestao sam baš u vreme Ante Markovića, kad su honorari bili nikad viši! Tada sam shvatio da imam samo jedan život i da ga ne treba potrošiti na jedan posao. Hteo sam da probam nešto drugo, eto, zato sam otišao i počeo da predajem engleski jezik. Promenio sam žene, zemlje, poslove, i znam da promena veoma prija čoveku! Sad sam u Dečjem kulturnom centru i dobro mi je: pišem i režiram za decu, i družim se sa njima. Ne bih se vraćao na televiziju, tamo je užasno stresno, a to mi uopšte ne odgovara…
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
