Tetovaža

Iako arheološki dokazi o prvim tetovažama potiču iz Egipta, još iz 4000-2000. godine pre nove ere, bogovi su hteli da čovek od koga je krenuo savremeni fenomen tetovaže bude Englez. Godine 1816, negde u ostrvskom arhipelagu Novog Zelanda, rodila se romansa između engleskog mornara John Rutherforda i ćerke jednog Maorskog poglavice.

Videvši devojku, mornar je odlučio da se u toku noći iskrade sa broda i pridruži plemenu. S njom i Maorima proveo je narednih šest godina na egzotičnom ostrvcetu. Ljubav je skončala i on se vratio u Bristol s novinom u svom izgledu. Bio je istetoviran od glave do pete, uključujući i lice. Tadašnja Engleska je sa velikim simpatijama primila ovu senzacionalnu vest. Možda je razlog tome i činjenica da su kapetan Kuk i razni pirati odavno sa putovanja po Australiji dovlačili istetovirane domoroce, od kojih su netom stvarali atrakciju izlažući ih engleskoj aristokratiji.

Od Johnovog povratka na rodnu grudu u mornarskom imidžu bitno mesto počela je da zauzima tetovaža. Ustalila se i izreka da je mornar bez tetovaže, isto što i brod bez ruma, te oboje baš i nisu za plovidbu po moru, ili da to prevedemo u duhu srpskog jezika, …beš mornara bez tetovaže.

Svaka mornarska tetovaža je pored ukrasne imala i određenu simboličku funkciju. Istetovirano prasence ili petao na listu noge trebalo je da štite mornara od nesreće i davljenja. Sidro je pokazivalo da je dotični preplovio Atltantik, a izvrnuta kornjača da je plovio preko ekvatora. Mornari su ti koji su prvi počeli da vlastite priče ispisuju po svojim telima.

Čast da prvi krenu s profesionalnim tetoviranjem i komercijalizuju čitavu stvar pripala je kome drugom nego preduzimljivim Amerikancima. Tačnije, prvi profesionalni tatu majstor je nemački emigrant, koji je u jeku američkog građanskog rata bez problema prelazio čas kod južnjaka, čas kod severnjaka i uz novčanu nadoknadu tetovirao vojnike.

Najveći bum tetovaža je doživela u drugoj polovini dvadesetog veka. Njen stvarni život je otpočeo pomeranjem granica u muzici, slikarstvu, i uopšte liberalizacijom odnosa u društvu. Hipi pokret, rok, pank, sve je to doprinelo širenju spektra ove umetnosti. Danas je tetovaža zaštitini znak raznih supkulturnih grupa i pokreta, bilo da su u pitanju gay pokreti, Anđeli pakla ili nazi skinheadsi. Komercijalizacijom je tetovaža ušla i u mainstream, ali je ujedno tetoviranje ozvaničeno kao i umetnost. Ukratko rečeno, komercijalizacija, koja sama po sebi ubija kvalitet, čini se da joj nije previše naudila.

A kakva je situacija među ovdašnjom rajom?

Posle škole osamnaestogodišnja ćerka ulazi u kuću i saopštava svojim matorcima da je umesto u školi bila na tetoviranju. Nastaje kuršlus, otac sve po spisku od svetog Ilije pa do njenog dečka, „onog narkomana“, dok maman usplahirena i na rubu nerava pokušava da smiri ukućane.

Prva masovnija društveno prihvaćena upotreba tetovaže u Srba datira od onih s ljubavnim zakletvama lepšem polu – Mica zauvek, Jovanka zaokružena srcem – i patriotizma iskazanog tetoviranjem podataka o služenju vojnog roka u JNA. Usred gužve u gradskom autobusu, dok prakticirate „kolektivno vaćarenje sa sugrađanima“, često negde visoko vidite podlakticu na kojoj je drhatavim rukopisom i bledom zelenom bojom istetovirano: sidro – 12. 8. 1967 – Pula. Politički sistemi su se menjali, a tetovaže su ostajale i stvarale probleme svojim vlasnicima. Zamislite da danas, u ovoj situaciji, imate istetoviran lik bivšeg predsednika Slobodana. To bi u najmanju ruku bilo politički nekorektno. U devdesetim, obeleženim „pink“ kulturom, kada su svi alternativni vidovi urbanog života gotovo izumrli, najviše se tetovirala generacija odrasla u idolopoklonstvu Kneletu i drugim žestokim momcima. Uz kajlu, trenerku i devojku, bila je neizbežna mačo tetovaža u vidu kobre, orla ili mrtvačke glave. Srećom u poslednje vreme na ulici možemo videti moderno žensko čeljade sa probušenim pupkom i slatkom tetovažicom na ramenu. Sexy and fancy.Reklamni slogani za parfeme potenciraju individualnost. Tako u reklami za parfem Celvina Kleina Contradiction stoji slogan „She is always and never the same“ ili u reklami za parfem Huga Bossa „Don’t imitate. Inovate“. U svetu mode na primer, dominiraju jednostavni krojevi koji ne predstavljaju osobu u drugom svetlu, već se naprotiv trude da istaknu ono što osoba sama po sebi jeste, njenu posebnost. Po logici stvari, ideologiji te nove individualnosti pripada i tetovaža. Svaka je posebna, svaka ponaosob oslikava poruku koju istetovirana osoba želi da njen tejt odašilje u svet. To je sada deo mene, to sam ja i to želim da se vidi. Ljudi se identifikuju sa svojim tetovažama, emotivno su vezani za njih, čak i u poodmaklim godinama, kada tetovaža na ostareloj koži nije preterano estetski atraktivna. Poklonici tetoviranja kažu da je to strast, te takođe tvrde da je teško zaustaviti se samo na jednoj sličici. Zato razmislite pre nego što odete u neki tattoo salon, posebno ako vam se džepovi malo popune, pa vam finansijske prilike odjednom omoguće mnoštvo tribala, likova i crteža po telu.