Stadion

Po nekom ovdašnjem nepisanom zakonu, svaki otac dužan je da barem jednom svog muškog potomka povede na pravi fudbalski stadion i omogući mu da uživo posmatra fudbalsku utakmicu. Sve to, naravno, nema mnogo veze sa tim da li muški potomak zaista voli fudbal ili ne, već pre spada u neku vrstu roditeljskog rituala. Otac je, dakle, dužan da muškom detetu bar jednom u životu ukaže na pravila ponašanja na stadionu, pokaže mu ko gde sedi (ovde „delije“, tamo „grobari“, ovde semenkari, tamo novinari, ovde policija, tamo u loži političari, mafijaši i ostali…), i objasni kako je narednih devedeset minuta dozvoljeno pljuckati semenke na pod i psovati sudiju (ali samo devedeset minuta), jer kod kuće za isto ponašanje ponovo sledi šamarčina. Ako se dete primi i zavoli stadionsku atmosferu, lepo. Ako mu se ne svidi, opet lepo, na ocu je da pokuša. Odvođenje muškog deteta po prvi put na stadion spada praktično u nešto što se mora. Slično kao i trenutak kada otac proceni da je vreme da sa sinom prvi put popriča o seksu, a dete kaže: „važi, pitaj sve što te zanima.“

Mene su, na primer, prvi put na stadion odveli još davne 1965. da gledam Hajduk iz Splita, tim iz grada u kome sam te godine letovao. Uzbuđenje koje sam osetio kada sam zakoračio na ispunjen stadion JNA pamtim i danas. Sa samo dvadesetak metara razdaljine mogao sam uživo da vidim Mustafu Hasanagića, tadašnjeg centarfora Partizana, za koga su momci iz kraja (uglavnom oficirska deca) tvrdili da udarcem glavom može da polomi prečku. A da iz voleja može i da ubije golmana. Na stadion sam inače stigao sa džepovima prepunim sličica fudbalera koje smo tada svi skupljali. Sličice su se kupovale uz čokoladicu koja je imala ukus tutkala, ili se zarađivale „fuljanjem“ na ulici, i ja sam tako na moju prvu utakmicu u životu „došao“ sa kompletnim timovima Hajduka i Partizana (partizanovce sam poneo i u duplikatu, ako zatreba).

Sa ove vremenske distance, moglo bi se reći da je to bio i prvi međunarodni meč kome sam prisustvovao. Ali te 65. Hajduk se ipak računao kao „naš“ tim i Nadovezi, Kuciju, Papecu i ostalima niko na JNA nije čak ni zviždao. U to vreme milicije gotovo da i nije bilo na utakmicama, i najviši čin na stadionu (izuzmu li se oni u loži) imao je moj komšija, čika Dragan, oficir u penziji koji je ponekad honorarno cepkao karte ili radio kao redar. Kao neka vrsta „organa reda“ čika Dragan je imao izuzetno dobre odnose sa vođom Partizanovih navijača Valjevcem, simpatičnim čičicom koji je od svih navijačkih rekvizita i pirotehničkih sredstava posedovao samo šeširić. Kad Partizan da gol, šeširić je obavezno leteo u vazduh. Od tog projektila niko, naravno, nije mogao da strada.

Iz ondašnje perspektive gledano, prva međunarodna utakmica kojoj sam prisustvovao bila je ipak ona istorijska između Partizana i Mančester junajteda u polufinalu Kupa šampiona, u proleće 1966. U Beograd su tog proleća stigli hodajuća legenda ser Bobi Čarlton (kapiten reprezentacije Engleske), zatim Denis Lou (prethodne godine najbolji igrač Evrope) i Džordž Best, fudbalska replika Bitlsa, dugokosi Irac koji je sjajno driblao i punio stadione gde god da je igrao (u to vreme bio je još uglavnom trezan). Bio je tu i Stajls, neviđena prznica i kostolomac, čovek koji nikada nije brojao golove već samo udarce u protivničke cevanice. Taj i takav strašni i moćni Mančester Partizan je u Beogradu dobio sa 2:0 i kasnije ušao u finale Kupa šampiona.

Prisećajući se Mančestera, prošle srede sam najzad rešio da ispunim roditeljsku dužnost i svog sina povedem na jednu fudbalsku utakmicu. U Beogradu je tog dana gostovao prvak Gruzije Torpedo iz Kutaisija, koji je na „Marakani“ igrao protiv Crvene zvezde. Mogao sam, doduše, da biram, jer je na nekadašnjem stadionu JNA istoga dana i Partizan igrao međunarodnu utakmicu protiv Cementarnice iz Skoplja. Ali bojao sam se da vlasnik Cementarnice nije slučajno sin nekog našeg ministra (na primer onaj koji je već kupio skopsku Železaru), pa da mi dete sutra slučajno ne prigovori kako je to ipak bio samo običan meč, između naših i naših. I tako sam se odlučio za Torpedo i „Marakanu“, smatrajući kako je to utakmica većeg značaja i najmanjeg mogućeg rizika, bez protivničkih navijača i čak i teoretske mogućnosti za bilo kakav incident. Na kraju je sve ispalo da gore ne može biti.

U fajlu moga sina „po prvi put s ocem na stadionu“ stajaće za sva vremena da je (za razliku od oca koji je pre više od 30 godina debitovao sa jednim Bobi Čarltonom i Džordž Bestom, što mu skoro dođe kao Figo i Rivaldo danas), on gledao bezbojni Torpedo i neke pacere Zoidzea, Tonanidzea ili Megreladzea, čija imena, sve i da hoće, ne može da zapamti. Taman kada su se na „Marakani“ upalili reflektori i dete počelo da sriče prve stadionske pojmove, otpočela je tuča. Utakmicu smo napustili 20 minuta pre kraja, ne toliko zbog dosade koliko iz straha da se krvava tuča između „delija“ i policije ne prenese kasnije i na ulice uz upotrebu vatrenog oružja. Umesto furiozne Zvezde, dete je na stadionu više gledalo u furioznu policiju koja je isukala pendreke i udarala sve pred sobom čim sever vikne „spasi Srbiju i …“, i savetuje nešto Slobodana. I beži čim zapad i istok doviknu „ajmo, ajde, svi u napad“. I dok sam ja nekada gledao kako u vazduh leti šeširić onog Valjevca, moj sin je na stadionu gledao kako u vazduh lete polomljena sedišta, a mogle su bogami da lete i glave jer su pojedini policajci potezali i pištolje.

Umesto nezaboravnog događaja, prvi boravak mog muškog potomka na jednom stadionu završio se prilično neslavno, i totalnom konfuzijom u dečjoj glavi. Dete, na primer, ne razume zašto se na stadionu mogu psovati sudije i pljuckati semenke, a kod kuće ne. Ili, zašto se kod kuće, u komšiliku, pa čak i školi može psovati ovakva vlast, dok na stadionu čim kažeš „Slob…“ milicija odmah vadi pendreke. Klinac koji inače voli da sluša Balaševića, i posebno pesmu o „Gedi, gluperdi“, misli da su panduri tukli jer se u onoj pesmi, između ostalog, kaže – „i torpedom za Gedom“. A na „Marakani“ je tog dana igrao Torpedo.