Šta koči Zakon o udžbenicima

Početkom prošlog meseca, na dan kada je Nacrt zakona o udžbenicima stigao u Skupštinu Srbije, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srđan Verbić ga je povukao iz procedure. Kao glavne razloge za to naveo je nepreciznosti određenih amandmana i mogućnost da oni ne budu primenjeni kako bi trebalo, već da budu tumačeni slobodno. On je istovremeno rekao i da je bilo određenih pritisaka i lobiranja, ali da to nije razlog za povlačenje Nacrta. Prošle sedmice državna sekretarka zadužena za izradu Zakona o udžbenicima Zorana Lužanin obećala je novi nacrt koji će biti precizniji, bolji i povoljniji za sve aktere na tržištu udžbenika, od izdavača do učenika kao krajnjih korisnika. Svima koji u ovoj priči učestvuju važno je da sve bude gotovo do 1. septembra.

PEPELJUGIN SINDROM: Glavne primedbe na povučeni Nacrt zakona članovi Udruženja izdavača udžbenika imali su na rokove koji su tim nacrtom predviđeni, kaže Gordan Knežević Orlić: „Rokovi su jako važni da bi krajnji rezultat bio stvarno kvalitetan. Nacrt zakona je predviđao da izdavač ima 30 dana da prevede udžbenik na jezike nacionalnih manjina, što je nemoguće. Za to je potrebno minimalno šest meseci. Tu našu primedbu niko nije uvažio. Za izradu novog udžbenika, ako se usvoji novi nastavni program, Nacrt zakona predviđa 60 dana, što je takođe užasno kratak rok. Veliki je problem i nejednakost javnog i privatnih izdavača. Ustavom ove zemlje ta jednakost je garantovana, ali u ovom zakonu nije tako, pa ukoliko privatni izdavač čiji je udžbenik izabran, udžbenik ne prevede i na jezik nacionalne manjine u roku od 60 dana, povlači se novac sa menice, ukida se udžbenik i izdavač plaća dodatnu kaznu u iznosu od jednog do dva miliona dinara. To je sindrom ‘Pepeljuga’ – neko vam daje zadatak za koji apsolutno zna da ne možete da ga uradite, a kada prođu rokovi, kažnjavaju vas na tri načina. Javno preduzeće dobija mandat da uradi taj udžbenik, dobija novac koji je povučen sa menice i nema nikakav rok, niti konsekvence ako tako nešto ne uradi. To su naši najjači argumenti zašto ovaj zakon nije sprovodiv i nije dobar. Ovo nije zakon o udžbenicima, ovo je zakon o izdavačima. On predviđa da izdavač mora da zauzme 15 odsto tržišta, time će nestati svi mali izdavači.“

Na tržištu udžbenika trenutno postoji 79 izdavača, za osnovne škole odobreno je 1700 naslova, za srednje škole udžbenici su gotovo nepromenjeni, a neki datiraju iz devedesetih godina, različite su cene udžbenika za isti predmet. To su neke od primedbi na aktuelni zakon koje imaju članovi Udruženja „Roditelj“, kaže Dragana Ćorić: „Mi, kao roditelji, podržali smo one delove zakona koji se odnose na najviše cene udžbeničkog kompleta, na formiranje udžbeničkog kompleta, što znači da nastavnik neće moći da bira udžbenik jednog, a radnu svesku ili neki drugi dodatni materijal drugog izdavača. Ono što je bila praksa, ali gde smo se više uzdali u dobru volju direktora škola i nastavnih kolektiva, jeste to što je u ovom nacrtu zakona stajalo da izabrani udžbenici treba da budu u opticaju naredne četiri godine, što porodicama sa dvoje i više dece daje mogućnost nasleđivanja. Imali smo neke primedbe na finalni nacrt zakona, ali i na ono što smo dobili kao primedbe samih izdavača.“

Ono što je sporno sa ograničenim rokovima za predstavnike udruženja izdavača je što jednom u četiri godine mogu da se odobravaju udžbenici, kaže Knežević Orlić: „Protiv toga smo se bunili i tražili da imamo mogućnost kontinuiranog rada. Ukoliko četiri godine ne možete ništa da radite, nećete imati ni bolje, ni kvalitetnije udžbenike. To ukida bilo kakvu kreativnu industriju. Ono što se stalno ponavlja i što mi smeta je 79 izdavača. Od tog broja njih 30 nikada nije dobilo odobrenje ni za jedan udžbenik, samo jedanaest izdavača ima A licencu, što znači da izdaju udžbenike za sve predmete. Ostalo su mali izdavači koji su se opredelili za jednu oblast koja ih interesuje. To je nešto što je dobro i druge zemlje se time hvale. Problem je što se koriste teške reči bez analize šta u stvari to znači. Kada kažete da za srednju školu postoje udžbenici iz devedesetih, pa naravno, jer se nastavni plan nije menjao. Privatni izdavači do 2010. nisu smeli da rade udžbenike za srednju školu. Ako znamo da je za jedan udžbenik potrebno dve godine da se dobro uradi, to je realno stanje i nije naša greška.“

CENA BESPLATNIH UDŽBENIKA: Jedan od pomenutih problema odnosi se na besplatne udžbenike, a određene primedbe na to dali su članovi Udruženja „Roditelj“, kaže Ćorić: „Mi smo po pitanju besplatnih udžbenika ušli u tunel na čijem kraju nikako ne vidimo svetlo. Ovo je treća varijanta za besplatne udžbenike. Do sada sam čula da je bilo paradoksalnih situacija da porodica koja ima visok prosek prihoda dobije 100 odsto finansiranja, dok oni koji su na ivici siromaštva dobiju 50 odsto. Sprovodili smo jedno istraživanje na 38 osnovnih škola na teritoriji grada Novog Sada i uvideli sve te probleme. Na početku stvaranja ovog zakona Zorana Lužanin je rekla da je namera sistema besplatnih udžbenika da ih neke porodice dobiju trajno jer je to način da dođu do bilo kakvih knjiga. Rekla sam da razumem, ali da moramo da shvatimo da kao što ne možemo da napravimo idealan zakon, ne možemo da napravimo ni idealan sistem besplatnih udžbenika. Nisam sigurna da smo i u trećem pokušaju uspeli da ostvarimo početnu nameru i da nas je možda ta dobra namera odvela u papirološki pakao. Saradnja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Ministarstva socijalnog rada i dobijanje socijalnih karata bila bi jedno od rešenja.“

Knežević Orlić smatra da to jeste pravi put i da ukoliko ne postoji novac za svu decu, jedino je ispravno odlučiti da pomoć dobiju oni koji su socijalno najugroženiji. „Taj udžbenik je nešto iz čega dete treba da nauči i kako da uči i radi sa knjigom. To podrazumeva podvlačenje, zapisivanje komentara… Problem u obrazovanju je što se efekti loših odluka vide nakon tri-četiri godine, a tada oni koji su te loše odluke doneli više ne mogu da odgovaraju i za sve se krive izdavači. Prethodni projekat besplatnih udžbenika donet je u roku od mesec dana. Austrijski model je dobar primer, njihov projekat besplatnih udžbenika usvojen je 1974. godine i pored svih promena vlada, on i dalje traje. Oni imaju tim koji se sastoji od predstavnika Ministarstva prosvete, predstavnika Ministarstva rada i socijalne politike, udruženja roditelja, nastavnika, izdavača, Ministarstva privrede i knjižara. Taj tim dva puta godišnje ima radne sastanke kako bi doradili i pronašli greške u sistemu, gde nešto dobro ne funkcioniše. Ovo je sedmi ministar prosvete za deset godina. Mi smo svakom na početku poslali dobrodošlicu, predstavili se i tražili da budemo partneri. Nažalost, to nije uvek uspevalo, ne znam zašto je tako.“

PRONAĐI GREŠKU: Prosveta nije oblast koja se može menjati često, smatra Ćorić: „Krajnji korisnici su deca, to se zaboravlja. Mi smo kao roditelji voljni da pomognemo izdavaču, pa kada imamo neke zamerke, reći ćemo. Ja sam pripremajući ćerku za takmičenje iz biologije imala problema jer se nije znalo iz kog udžbenika će se sastavljati testovi. Postoje razlike u definicijama za isti pojam. Prošli smo tri knjige, tri različita izdavača i određene oblasti su dijametralno drugačije urađene. Za tuberkulozu u jednom piše da je virus, u drugom bakterija. U nekima smo pronalazili pravopisne, gramatičke i slovne greške.“

Odgovornost za takve greške je podeljena između autora, urednika, izdavača i onog ko je takav udžbenik odobrio, kaže Knežević Orlić: „Pogrešno je što je naš čitav obrazovni proces okrenut ka sadržaju, ka programu, a ne ka ishodima i ciljevima. Važno je kojim znanjima i veštinama dete treba da ovlada, a put do toga može da bude različit. Tu dolazi do kreativnosti i nastavnika i autora. Greške se dešavaju, ali treba učiniti sve da do njih ne dođe. Čini mi se da su u poslednjih deset godina udžbenici sve bolji, i udžbenici javnog i privatnih izdavača. U analizi efekata za ovaj zakon piše da udžbenici nisu kvalitetni i ja sam jako ljuta kada tako nešto pročitam. Devet udžbenika različitih izdavača je u poslednje četiri godine dobilo nagrade za najbolji evropski udžbenik u konkurenciji 30 izdavača iz različitih zemalja. Deca koja sada upisuju prvi razred osnovne škole za dvadeset godina će ili studirati ili nešto raditi. Šta će raditi, kako će izgledati svet za dvadeset godina? Potrebno je tu decu pripremiti za život, za budućnost, snalaženje, celoživotno učenje. Njih sada interesuju filmovi, tableti, telefoni, kompjuteri i neophodno je uložiti mnogo u kvalitetne softvere koji u sebi imaju mogućnost da deca uče igrajući se, a sve to košta.“

U Udruženju „Roditelj“ očekuju da će novi nacrt zakona biti bolji, kaže Dragana Ćorić: „Ono što ja kao roditelji i kao finansijer želim da imam je dobar, kvalitetan udžbenik prihvatljive cene. Ako imate zadovoljnog korisnika, neće biti potreban nikakav zakon.“