Sport: Drugi najbolji dan

Ovaj 27. januar 2012. godine postao je verovatno drugi najbolji dan u istoriji srpskog sporta, jer će najveći trenutak biti u nedelju 29. januara kada tri trofeja stignu u Srbiju.

Građani su čitav dan bili napeti kao strune.

Dan im je počeo sa Đokovićem koji je igrao u sada več uobičajnom i očekivanom polufinalu jednog od četiri najveća teniska turnira. Utakmica sa Endijem Marijem ulazi u red antologijskih: Mari je igrao bolje nego što može, ali mu ni to nije pomoglo da izbegne poraz u pet setova. Vodio je dva na prema jedan, stigao je Đokovićevih pet prema dva u petom setu, ali više od toga nije mogao. Ona buba koja mu je u glavi govorila da je Novak bolji, pomogla mu je da izgubi. S druge strane, Novak je bio favorit i verovatno nije želeo da se toliko izlomi pred finale sa odmornim ali kompleksima opterećenim Nadalom.

Đoković je još jednom demonstrirao volju jednog šaolina i to ga je dovelo do pobede.

Tek što se tenis završio u rano popodne i prosečan čovek je možda stigao da vidi gde su mu deca ili šta će za ručak, krenuo je drugi susret nad čijom sudbinom je bdela Srbija. Najbolja srpska ekipa svih vremena – vaterpolo tim – igrao je u Holandiji utakmicu sa Italijom koja ih je prošlog leta oslobodila zvanja svetskih prvaka. Ovoga puta neizvesno je bilo samo u prve dve četvrtine, a onda su se Udovičić i društvo odvojili i Italijanima je ostalo da igraju za bronzu. Na kraju, 12:8 za Srbiju. „Plavi delfini“ će igrati protiv crnogorske braće u nedelju i imaće priliku da potvrde svoju hegemoniju u ovom sportu.

U večernjem terminu sledila je poslastica od koje su mnogi lažno strepeli: rukometaši su izašli na megdan Hrvatima, koji su se naosvajali medalja i trofeja od kada su „neovisni“. Srpski je rukomet uvek nekako bio samo potencijal, a na ovom prvenstvu mladići pokazuju i kvalitet za najveća dela. Neverovatnom odbranom došli su do šanse da igraju za finale i taj „segment igre“ ih je na kraju odveo u finale. Metod „odbranom do zlata“ pokazuje da Srbija ima tim, pa je nemoguće izdvojiti nekoga posebno.

Nadmetanje je bilo osenčeno napadima na navijače iz Hrvatske koji su se dogodili tokom ove nedelje pa je zavladao strah da bi u beogradskoj Areni i oko nje moglo da dođe do krvoprolića. Međutim, videli smo da kada policija odluči da ozbiljno radi svoj posao, nema ni prizvuka bilo kakvom incidentu osim standardnog verbalnog nasilja na koje se niko i ne osvrće („OOOOOO jebi Hrvate“ i „Zašto ćutite pičke Hrvatske“). Hrvati su zaustavili svoje, a Srbi su se dogovorili sa svojim vođama huligana i sve je bilo u redu.

Zagrljaji igrača na terenu posle utakmice izgledali su kao pozdrav pravih prijatelja koji poštuju protivnika. Poštuju sportski, na pravi način, ne „blokovski“ i ti kadrovi govore više od poruka koje su navijačima pre utakmice upućivali po službenoj dužnosti prvi policajci i jedne i druge države.