Slučaj „Trenutak istine“

U sredu, 7. oktobra, nešto malo pre 23 sata, voditeljka Televizije Pink Tatjana Vojtehovski postavila je takmičarki u kvizu „Trenutak istine“ pitanje: „Da li ste doživeli orgazam dok vas je otac silovao?“ Takmičarka J. M. odgovorila je potvrdno i osvojila 500.000 dinara. Publika, gledaoci, javnost – svi su bili šokirani, zgroženi i revoltirani. Reagovala je Republička radiodifuzna agencija (RRA), TV Pink je pozvana da se izjasni povodom slučaja na sednici RRA održanoj 15. oktobra. Epilog: emisija „Trenutak istine“ ubuduće će biti emitovana u kasnijem večernjem terminu i neće biti popodnevnih repriza.

Šta je „Trenutak istine“? Još jedan rijaliti šou koji se kod nas emituje po uvoznoj licenci, napravljen sa ciljem da šokira, zgrozi i iznenadi gledaoce. I da ih prikuje za TV ekrane. Sviđalo nam se to ili ne, emisije ovog tipa poslednjih nekoliko godina su među najgledanijima u Srbiji. Svaka veća televizija prikazuje jedan (neke i više). Rijaliti šou je, kao što mu i samo ime kaže – naša stvarnost. Koncept koji je kod nas stigao pre tri godine kada je emitovana prva sezona „Velikog brata“, uzeo je maha, primio se kod publike i više ne možemo nazad, bez obzira na sve (opravdane) kritike na njegov račun.

Razlog zbog kog su rijaliti programi gledani već je postao opšte mesto: oni u centar pažnje stavljaju ono što se obično gura pod tepih. Radoznalci više ne moraju da vire preko tarabe i naslanjaju čašu na zid da bi videli i čuli šta komšija radi. Dovoljno je da uključe TV. „Komšija“ koji se dobrovoljno razgolićuje pred kamerama, bukvalno ili mentalno i emotivno, druga je priča. Motivi zbog kojih to radi, od novca do egzibicionizma, prežvakani su bezbroj puta u raznim analizama i kritikama rijaliti programa.

Vratimo se još jednom na naziv ovog televizijskog koncepta, koji kaže da je to naša realnost, stvarnost. Koliko god bilo degutantno, šokantno, neukusno, sve što smo u poslednje tri godine videli u raznim velikim bratovima, svadbama, i drugim programima ovog tipa – zaista se dešava. Negde iza zatvorenih vrata i spuštenih roletni, ali, tu je. Rijaliti programi nam zapravo samo guraju pod nos sve ono od čega bismo sa gađenjem da okrenemo glavu, ali da ipak malo virnemo, krajičkom oka, da niko ne primeti.

Skandal oko „Trenutka istine“ nije prvi ovog tipa. Pre dve godine čak je i Skupština Srbije raspravljala o emisji „48 sati – Svadba“ koja se emituje na Radioteleviziji Srbije, nakon što je devojka koja je u emisiji trebalo da se uda priznala da je budući muž – tuče.

U oba slučaja digli su se psiholozi, nevladine organizacije, mediji i ostali, svi zastupajući tezu da se radi o promociji nasilja i dodatnom traumiranju žrtava. I verovatno su svi bili u pravu. Međutim, ovde postoji jedno veliko „ali“.

U konkretnom slučaju J. M. koja je pred milionskim gledalištem do najbolnijih detalja ispričala iz prve ruke kako izgleda seksualno zlostavljanje u porodici, posle emisije, mnogi su se usudili da govore u njeno ime, iako je ona već ispričala apsolutno sve što joj leži na duši i što na tu temu ima da kaže, uključujući i taj sporni, skandalozni i šokantni orgazam. Pitanje koje joj je postavljeno protumačeno je kao zla namera da se umanji strahota njene žrtve, da se stvar izokrene tako da ispadne da ona možda i nije žrtva poremećenog oca. Ali, apsolutno niko od eksperata za nasilje, za žrtve zlostavljanja i seksualnog iživljavanja nije jasno i glasno rekao ono što bez sumnje veoma dobro zna: da nije nimalo neobično da žrtve silovanja dožive orgazam tokom zlostavljanja, da je reč o fizičkoj reakciji i da apsolutno nema govora o tome da neko zbog toga bude manja žrtva ili da to uopšte ne bude. Tokom deset dana medijske halabuke to nijednom niko nije rekao.

Umesto njih, to je i nehotice uradila J. M. Potvrdno odgovorivši na sporno pitanje, poslala je poruku drugim ženama koje su preživele i preživljavaju isto što i ona: da, to se može desiti i ne, niste nenormalne i niste krive ako se desi i vama.

Gledajući J. M. na Televiziji Pink, možda smo videli promociju nesreće, mentalni striptiz i iživljavanje nad žrtvom. A možda smo samo iz prve ruke na bolno iskren i otvoren način saznali kako zaista izgleda seksualno zlostavljanje u porodici: bolno, prljavo, bolesno i ponižavajuće. Druga je stvar što naše osetljive oči i uši to ne mogu da podnesu. Ako je J. M. imala snage da preživi i ispriča sve što je snašlo, odakle nam pravo da okrenemo glavu i pokrijemo uši, bez obzira na njene motive zbog kojih nam je tresnula u lice svoju jezivu istinu? Nije li halabuka koja je usledila nakon emisije prouka za druge žrtve, poput J. M. da naprosto – ućute?

Da se razumemo: teško da su tvorci rijaliti programa motivisani plemenitim razlozima kad kreiraju emisije, daleko od toga da imaju nekakvu društvenu misiju. Ali, biće da je nehotice ipak ostvaruju. Zašto? Zato što su drugi televizijski sadržaji koji se na primeren način bave društvenim problemima, bilo da je reč o nasilju u porodici, zlostavljanju, homofobiji, odnosu prema osobama sa invaliditetom – nepostojeći ili jedva primetni. Zato što je upravo taj „Trenutak istine“ sa sve svojom tendencijom da se iživljava na učesnicima jedina emisija u kojoj, na primer, žrtve silovanja ili pripadnici LGTB populacije imaju priliku da otvoreno i bez ustručavanja opišu svoj način života i jedino tako mogu da dopru do velikog broja ljudi i da se njihov glas čuje. Zato što osobe sa invaliditetom, poput Tatjane Jovančević koja se trenutno nalazi u kući „Velikog brata“ samo tu mogu da pokažu da nisu nevidljive i nesposobne. Naravno da je grozno što prostor za sebe mogu da nađu samo u rijaliti programu, ali, da li je to mana ovakvih emisija ili društva koje u ime dobrog ukusa želi da gurne pod tepih deo svojih članova?

Jovana Gligorijević