Slučaj Jurišić okončan

Gotovo dve godine pošto je podignuta optužnica protiv Ilije Jurišića za napad na kolonu JNA u Tuzli, on je osuđen na 12 godina zatvora. Odbrana je presudu nazvala skandaloznom, a dan kasnije, u utorak, 29. septembra, u Tuzli se okupilo nekoliko hiljada ljudi koji su protestovali i presudu nazvali relativizacijom zločina.

Podsetimo, Tužilaštvo za ratne zločine optužilo je Jurišića za krivično delo upotrebe nedozvoljenih sredstava borbe tokom oružanog sukoba koji se dogodio 15. maja 1992. između pripadnika JNA i Teritorijalne odbrane i milicije SUP Tuzle.

Jurišić je kao visoki starešina MUP-a BiH i dežurni Operativnog štaba Javne bezbednosti Tuzla, a nakon prijema naredbe za napad od svog pretpostavljenog, svim naoružanim jedinicama bošnjačko-hrvatske strane izdao naredbu za napad na kolonu JNA koja se 15. maja 1992. mirno povlačila iz tog grada, piše u optužnici. Dodaje se da su na osnovu te naredbe snajperisti prvo pucali i ubijali vozače vojnih vozila, blokirali dalji prolaz kolone, a potom pucali i ubijali vojnike koji nisu bili organizovani za borbu niti u mogućnosti da pruže otpor.

U optužnici stoji da je u napadu na vojnu kolonu ubijen najmanje 51 vojnik, dok je najmanje 50 ranjeno.

Predsedavajuća sudskom veću Vinka Beraha Nikićević je rekla da je na suđenju nesporno utvrđeno da su postojali sporazumi BiH i SRJ, kao i civilne i vojne vlasti Tuzle sa kasarnom JNA Husinska buna gde se kolona vojnika nalazila, o mirnom povlačenju vojnika JNA iz Tuzle 15. maja 1992.

Nikićevićeva je dodala da je Krizni štab Tuzle pripremao zaposedanje trase kojom je JNA trebalo da se povlači i usledio je napad koji se može okarakterisati kao „diverzantsko-prepadno dejstvo sa elementima klasične zasede“. „Napad je perfidno pripremljen jer su vojnici koji su se povlačili i njihov komandant Mile Dubajić dovedeni u zabludu“, kazala je Beraha Nikićević dodajući da je po oceni suda, Jurišić znao za pripreme napada, kao i da je trebalo da odbije da prenese naredbu za napad koji je izdao njegov pretpostavljeni Meša Bajrić.

Ko je Ilija Jurišić i šta se dešavalo proleća 1992. u Bosni i Hercegovini, čitajte u tekstu Miloša Vasića objavljenom krajem 2007. godine kada je protiv Jurišića podignuta optužnica.

Slučaj tuzlanske kolone:

Tragedija na Brčanskoj Malti

miloš vasić

Ovih dana podignuta optužnica za ratni zločin protiv jednog lica podsetnik je na tragični incident koji se mogao izbeći uz malo više sreće i pameti. Osim toga, postoji opasnost da se cela stvar politizuje više nego što je to zdravo, ali to ne treba da nas iznenadi; takva su vremena, nažalost

Prošle nedelje Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu podiglo je optužnicu protiv Ilije Jurišića za krivično delo upotrebe nedozvoljenih sredstava borbe iz člana 148. (stav 2. u vezi sa stavom 1) Krivičnog zakonika SFRJ, koji je tada bio na snazi. Reč je o tragediji koja se odigrala 15. maja 1992. predveče na raskrsnici Brčanska Malta u Tuzli (istočni izlaz iz grada, ka Bijeljini, područje mesne zajednice Slavinovići), kada je u oružanom sukobu pripadnika JNA s jedne i Teritorijalne odbrane i milicije SUP Tuzle s druge strane, poginulo najmanje 92 pripadnika JNA (po optužnici, a ranjeno najmanje 33), dok su s tuzlanske strane poginula tri, a ranjena 24 aktivna i rezervna milicionara i pripadnika Teritorijalne odbrane (jedan je kasnije umro od povreda). Podaci o gubicima iz Tuzle precizni su, dok još nije poznat tačan broj i identiteti poginulih vojnika JNA, jer je identifikacija bila skoro nemoguća za mnogo njih, s obzirom na prirodu tragedije (mnogo eksplozija municije prevožene u koloni), ali i na neobjašnjivo olak stav vojnih organa u toj stvari; barem bi oni morali da znaju ko im nedostaje iz brojnog stanja. Ilija Jurišić optužen je da je u okviru „perfidnog plana“ izdao naređenje za napad na kolonu JNA, tj. 92. mtbr (motorizovane brigade) JNA, do tada stacionirane u Tuzli, u kasarni „Husinska buna“.

SPOR I MASAKAR: Treba se vratiti u to kobno proleće 1992. godine, da bi se razumeo kontekst događaja kojim Specijalni sud treba sada da se pozabavi u slučaju Ilije Jurišića. Optuženi je inače do rata bio radnik Službe državne bezbjednosti RSUP-a BiH, ali je u SUP Tuzle došao kao pripadnik rezervne milicije. Naime, Jurišić je bio – po svemu sudeći – jedini Hrvat iz lokalnog aparata Službe koji se nije priključio struji Mate Bobana, pa nije nigde prispeo do u SUP Tuzle kao rezervni milicajac. Onda su ga, kao profesionalca, ubacili u Operativni štab CJB-a (Centra javne bezbjednosti) Tuzla da tu bude dežurni. Uzgred, taj isti Jurišić ima sina koji živi u Beogradu i godinama ga je redovno posećivao bez ikakvih problema, da bi pre šest meseci bio uhapšen na aerodromu Surčin, kad je krenuo negde.

Tuzla je, dakle, od početka raspada SFR Jugoslavije bila prirodna usputna stanica za sve konvoje JNA koji su ljudstvo, naoružanje i vojnu opremu evakuisali iz Slovenije i Hrvatske. Od leta 1991. Hrvatska je bila prvo rizična, a kasnije i zatvorena kao pravac evakuacije: vozovi su bili skretani i pljačkani, a drumovi opasni. Zahvaljujući sporazumima JNA i vlasti BiH, taj deo Bosne postao je najpogodniji za tranzit, jer je i Bosanska Posavina bila ugrožena napadima hrvatskih snaga. „Kroz Tuzlu su i prije 15. maja 1992. i poslije njega prolazile desetine kolona JNA i nije bilo problema“, kaže za „Vreme“ Jasmin Imamović, tuzlanski političar i neko vreme načelnik okruga.

Šta se onda desilo 15. maja 1992? To će, nadamo se, suđenje Iliji Jurišiću objasniti pobliže. Ono što je ovoga trenutka manje-više nesporno, jeste sledeće:

Prethodni i kasniji konvoji JNA bili su u tranzitu iz Slovenije, Hrvatske i drugih krajeva. Konvoj od 15. maja trebalo je da evakuiše lokalnu brigadu JNA, tu istu 92. mtbr. Tu je došlo do spora kakvog ranije nije bilo. Naime, u to vreme je Polupredsedništvo SFR Jugoslavije obećalo da će naoružanje i vojnu opremu JNA na teritoriji BiH razdeliti svim etničkim grupama pošteno, čim se do 19. maja 1992. JNA povuče iz BiH. Tako je čak i prethodnog dana osnovani HVO Kiseljak odmah dobio oružje iz lokalne kasarne, dok vlasti BiH nisu dobile nikada ništa. Tuzlaci su, međutim, shvatili da naoružanje lokalne Teritorijalne odbrane pripada njima, jer su ga svojim parama kupili.

Tog 15. maja ‘92. mtbr trebalo je da započne sa evakuacijom iz kasarne „Husinska buna“ u 15 h, ali je došlo do problema upravo zbog spora oko naoružanja TO Tuzla. Ilija Jurišić primio je smenu kao dežurni Operativnog štaba CJB u 14 h. U pregovorima lokalne vlasti sa potpukovnikom Miletom Mićom Dubajićem, komandantom brigade, postignut je izvestan kompromis (čiji sadržaj tek treba na sudu razjasniti) pa je evakuacija započela u 19 h. Na čelu kolone bili su ppuk. Dubajić i ljudi iz tuzlanske lokalne vlasti, a kolonu je predvodilo službeno vozilo milicije CJB-a Tuzla. To je, dakle, maj mesec i u to doba još je dan. U jednom trenutku, kada je poslednja trećina kolone prolazila raskrsnicu Brčanska Malta iz pravca Skojevske ka Bijeljini, dolazi do vatrenog okršaja. Tačan trenutak početka sukoba nije još preciziran, niti ko je opalio prvi metak; obe strane – JNA i tuzlanske vlasti – na tom mestu postaju upadljivo uopštene i neprecizne u svojim verzijama. Rezultat kratke, ali veoma žestoke razmene vatre nažalost je tragičan. Po svemu sudeći, u kamionima su se zajedno nalazili vojnici i eksplozivna sredstva, što nije najoprezniji način transporta u takvim situacijama.

SNAJPERI, RAFALI, EKSPLOZIJE: Optužnica protiv Ilije Jurišića tvrdi da je do odlaganja polaska kolone došlo radi ostvarenja „perfidnog plana“, tj. razmeštanja snajperista i boraca na liniji povlačenja i na mestu zasede. Tuzlaci kažu da su slične mere predostrožnosti bile preduzimane u svakoj takvoj prilici. Optužnica tereti Jurišića da je radio-vezom izdao naredbu da se kolona napadne, a po zapovesti svog pretpostavljenog, načelnika CJB-a Tuzla Mehmeda Meše Bajrića. Tuzlaci kažu da je naredba glasila „na vatru odgovoriti vatrom“, što nije isto. Sud bi trebalo da rasvetli ove razlike, kao i okolnost da li je otvaranje vatre bilo očekivano i iz kojih mogućih razloga.

Bilo kako bilo, neko je pripucao; Jurišić kaže u svom iskazu u istrazi da „su se čuli pucnji i rafali“ u jednom trenutku; posle toga stvar je izmakla svakoj kontroli, kako to već u ratovima i vatrenim okršajima biva. U optužnici se tvrdi da su Tuzlaci smišljeno snajperima ubijali vozače kamiona da bi zaustavili vozila; da su izvlačili na put nagazne mine na kanapu itd. To će se na sudu razjasniti, kao tvrdnja da na suprotnoj tuzlanskoj, strani nije bilo nikakvih gubitaka u ljudstvu i tehnici. „Vreme“ je, međutim, u posedu izveštaja Centra javne bezbjednosti, Stanice javne bezbjednosti Tuzla, o gubicima na Brčanskoj Malti 15. maja 1992, pisanog na poseban zahtev još 8. maja 1996, a na bazi originalnih podataka. Tamo se imenima i prezimenima navode tri poginula i 24 ranjena pripadnika milicije i Teritorijalne odbrane. Izveštaj će se pojaviti i u spisu; tada ranjeni ljudi su – nadamo se – dostupni.

Zanimljiv je i deo izveštaja tuzlanskog novinara i publiciste Sinana Alića „Stradanje Srba u Tuzli“, deo koji se odnosi na Brčansku Maltu (izveštaj je podnet kao referat na jednom skupu u Pitsburgu, SAD, novembra 2002). Sinan Alić je inače poznati aktivista i borac za ljudska prava iz Tuzle, čovek sa potvrđenom reputacijom za savestan i pošten pristup tim stvarima. Istražujući tragični incident na Brčanskoj Malti, Alić je, raspitujući se po Tuzli i ulazeći u arhive, došao do sledećih rezultata: na licu mesta poginulih je bilo 32; sutradan, 16. maja, Služba za patologiju Univerzitetskog kliničkog centra (UKC) Tuzla obradila je tela; u tom trenutku svega sedam žrtava moglo je biti identifikovano (zbog teške prirode povreda); on navodi četiri mrtva pripadnika CJB-a Tuzla. Iz dokumentacije UKC Tuzla vidi se da je u incidentu bilo ranjeno ukupno 60 lica; smesta je operisano 49 njih (postoji tačan spisak po klinikama) i svi su osim jednog (koji je bio bez svesti) odmah identifikovani; jedan vojnik JNA je umro u bolnici, kao i jedan milicionar iz Tuzle, povređen tokom spasavanja ranjenih vojnika. Po dokumentaciji kliničkog centra, ukupno su poginula 53 lica sa obe strane; 49 pripadnika JNA sahranjeno je (i kasnije ekshumirano posle rata) na groblju Trnovac. Prema spisku CJB-a Tuzla od 16. maja, ranjeno je 28 pripadnika milicije, a ukupno 79 lica.

RASVETLJAVANJE: Veći broj vojnika, rezervista i starešina JNA koji su se tokom incidenta izvukli i sklonili u okolne stambene zgrade već sutradan su pušteni da odu sa ličnim naoružanjem; lakši ranjenici su posle zbrinjavanja poslani na liniju razdvajanja (MZ Slavinovići) radi predaje JNA, ali je predaja odbijena, oni vraćeni u Tuzlu i razmenjeni kasnije, tokom jula. Kantonalno tužilaštvo iz Tuzle raspolaže izjavama desetak vojnika koji pričaju kako su ih milicija i civilno stanovništvo prihvatili i zaštitili tokom incidenta. Njihova imena su poznata. Tako piše Sinan Alić.

Da bi sud ovaj slučaj, pa i na primeru Ilije Jurišića, rasvetlio do kraja, postoje svi preduslovi – ako se relevantnim svedocima iz Tuzle obezbedi imunitet. Naime, bilo je došlo do pokušaja da se gradonačelnik Tuzle Selim Bešlagić takođe optuži, a slična opasnost preti još nekima. Nije kasno da se ta tužna priča pošteno i kako treba ispriča i skine sa pravosudnog dnevnog reda već jednom; većina preživelih učesnika i svedoka dostupna je. Jedan Ilija Jurišić tu je očigledno nedovoljan: on je držao mikrofon u ruci i radio-vezom prenosio ovakva ili onakva naređenja svojih šefova.

Tragedija na Brčanskoj Malti mogla je biti izbegnuta – da je bilo više pameti, pažnje i opreznosti; kao svaka druga tragedija, uostalom. U istraživanju uzroka i povoda, sud će morati da se pozabavi prirodom pregovora tog kritičnog popodneva i njihovim ishodom; preciznom hronologijom događaja od 19 časova nadalje, minut po minut, za šta postoje svedoci na sve tri strane – JNA, lokalne vlasti i civilno stanovništvo s lica mesta (Malta je okružena velikim stambenim zgradama). Postoje preživeli vojnici i milicionari, kako oni s lica mesta tako i starešine.

Potencijalno, to je slučaj zahvalan za konačno rasvetljavanje, osim ako se ne iskoristi u političke svrhe, a radi trenutnih natezanja oko Kosova i Republike Srpske. Znajući dosadašnju praksu Specijalnog suda, u takav scenario teško je poverovati.