„Slavna poput Boga“

U ponedeljak, 24. avgusta, Madona će nastupiti u Beogradu, na Ušću. Očekuje se da će u publici biti između 35 i 40.000 ljudi, a da će pevačica za obožavaoce napraviti do sad neviđeni spektakl. Ko je Madona i kako je stigla čak i do Beograda, čitajte u tekstu iz rubrike Portret savremenika, objavljen u septembru prošle godine, povodom njenog gostovanja u Crnoj Gori.

Portret savremenika – Madona: Ko đevojka

piše: tamara skrozza

Počela je s 35 dolara u džepu i krenula od nule. To je, međutim, nije sprečilo da postane, i tokom dvadeset-i-kusur godina ostane, najveća svetska zvezda. Teorije o tome kako joj je to pošlo za rukom brojne su, kompleksne i stalno se razvijaju, ali je izvesno jedino da je oborila sve rekorde u trajanju, uticaju i značaju i da je svojim ponašanjem i stavovima obeležila kraj XX veka. Izvesno je takođe da je početkom XXI stigla i u Crnu Goru

Kada je početkom devedesetih u okviru studija roda i kulture ustanovljena „madonologija“ (Madonna studies), bilo je jasno da je Madona ispunila svoj životni cilj. Nije to bilo baš isto ono što je poželela u jednom intervjuu („Biću nezadovoljna sve dok ne postanem slavna poput Boga“), ali čak i njoj valjda je bilo jasno da je kumovanje čitavoj jednoj nauci najviše što čovek za života može da očekuje.

Pritom, naučnim i nenaučnim studijama koje se bave fenomenom Madoninog trajanja, budućnost je zagarantovana. S jedne strane, tokom tridesetogodišnje karijere bitno je i dugoročno uticala na različite aspekte savremene kulture, što ne mogu da negiraju čak ni oni kojima nije simpatična. S druge, čini se da Madona ne odustaje: iako je upravo proslavila pedeseti rođendan, usred je svetske turneje, izgleda bolje nego što izgledaju mnoge žene duplo mlađe od nje, a i dalje je uvek nova, i dalje radi ono što se od nje očekuje.

LIČNA KARTA: Madona Luiza Veronika Čikone rođena je u Bej Sitiju u Mičigenu, kao jedno od šestoro dece, u porodici italijanskog porekla. Bila je odličan đak, navijačica, stipendistkinja baletske akademije. Ipak, već 1977. poslušala je savet svog učitelja, batalila studije i otputovala u Njujork, sa željom da napravi igračku karijeru. U to vreme, u džepu je imala 35 dolara, nije poznavala nikog važnog i, zapravo, počela je od nule. Zahvaljujući kasnijim poznanstvima s muzičarima i činjenici da je od 1977. do 1980. svirala u jednom bendu, uspela je da 1980. potpiše ugovor za snimanje singla. Iako singl nije postigao veći uspeh, pažnju je privukla svojim imidžom: čipka preko grudi, kratke suknje preko uskih pantalona, mrežaste čarape, raščupana blajhana kosa, gomila nakita s hrišćanskim simbolima, bili su za to vreme prilično revolucionarna stvar (iako je i Sindi Loper imala sličan nastup). Prvi album, Madona, prošao je prilično dobro, ali tek će je uspeh drugog, Like a Virgin, učiniti zaista slavnom. Album se 1984. prodao u 12 miliona primeraka, a zvanično je uvršten među 200 najboljih albuma svih vremena. Ostalo je, što bi se reklo, istorija.

Do danas, snimila je 11 albuma, imala osam svetskih turneja, glumila u 22 filma, režirala jedan dokumentarac, kreira sopstvenu modnu liniju, napisala je nekoliko knjiga za decu,… Iako je kritičari nisu baš previše cenili, uspela je da prevaziđe Elvisa Prislija na Bilbord Hot listi (u konkurenciji izvođača s najviše pesama u vrhu slušanosti). Takođe, časopis „Roling Stoun“ rangirao ju je na 36. mesto liste najpoznatijih umetnika svih vremena, a američka Asocijacija muzičke industrije (Recording Industry Association of America) označila ju je kao najuspešniju muzičarku XX veka i kao drugu na listi muzičarki s najvećim tiražima u Americi (iza Barbre Strejsend). Prema Ginisovoj knjizi rekorda, Madona je muzičarka s najtiražnjim izdanjima svih vremena i takođe muzičarka s najvećom zaradom. Spisak važnih nagrada koje je dobila prilično je dugačak – u poslednjih dvadesetak godina, retke su bile sezone u kojima nije dobila nijednu. Između ostalih, uglavnom muzičkih nagrada, 1996. dobila je Zlatni globus za ulogu u filmu Evita. U međuvremenu, bila je angažovana u humanitarnim akcijama, aktivna u kampanjama protiv side i otvoreno politički opredeljena.

Kada pokušavaju da definišu čime se Madona zapravo bavi, biografi i analitičari na silnim su mukama: lista muzičkih žanrova u koje bi mogla da se svrsta skoro je identična listi žanrova koji su zastupljeni na svetskoj muzičkoj sceni (od popa, densa, preko roka i R&B-ja, do hip-hopa i elektronske muzike), a kompletan spisak njenih „zanimacija“ suludo je i navoditi. Pri svemu tome, za Madonu se ne može reći da je u bilo kojoj od svojih aktivnosti najbolja – i u muzici, i u igranju, i na filmu, i u književnosti za decu, i u modi, i u humanitarnim aktivnostima, jer mnogo je onih koji su neuporedivo bolji od nje. Možda je najtačnija teza da je Madona postala to što jeste baš zato što je, iako ne najbolja, na najbolji način ujedinila sva svoja interesovanja i talente i postala jednostavno – zabavljačica sa (ponekad možda diskutabilnom), umetničkom vrednošću.

TRAJANJE NOVOG: Kada je u pitanju Madona, suštinsko pitanje ipak nije šta je ona tačno, već kako je uspela da to nešto bude toliko dugo. Poslovično blazirana publika, koja se brzo zasiti svega što joj je servirano, verna joj je već decenijama. Upravo taj fenomen jedna je od tema kojom se posredno bavi gorepomenuta nauka, a sve teorije bazirane su na činjenici da je Madona oduvek servirala baš ono što je bilo neophodno u datom trenutku, da je uvek uspevala da iznenadi, šokira, postavi trend i ubrzo ga zameni novim. U tom smislu, najočiglednije su njene promene imidža i uticaj na modne trendove. Posle faze čipke, kože, nakita i „pobunjeničkog“ stava koji je plasirala početkom osamdesetih, već na trećem albumu, True Blue, Madona se pojavljuje u potpuno drugačijem aranžmanu: devojčice još nisu stigle ni da iznose svoje a-la-Madona kreacije, već je lansiran imidž ledene, a ipak ženstvene plavuše. Usledio je povratak pobunjeničkom imidžu (album Like a Prayer iz 1989), zatim faza eksplicitne seksepilnosti (Erotika iz 1992), ponovo oživljavanje stila Merilin Monro (Bedtime stories iz 1994) i Evite Peron, da bi četiri godine kasnije promovisala prirodni izgled i „uličnu“ modu (Ray of Light). Taj stil (s odstupanjima u vidu kaubojskih šešira i haljina inspirisanih gejšama) zadržaće sve do 2005, kada se pojavljuje utegnuta u trikoe, preuske pantalone, čizme do pola butina… Ovaj trend opstao je do danas i, baš kao i svi prethodni, i te kako je uticao na globalna modna dešavanja. Primera radi, brushalter koji je za nju 1990. kreirao Žan-Pol Gotje postao je modni diktat te sezone, a otvorio je i čitavu deceniju vladavine donjeg veša koji se nosi kao „regularni“ odevni predmet. Promene stila oblačenja uvek su bile prateći element promena u muzici koju je izvodila – uz pop je odlično pristajao prvobitni imidž pobunjene, seksualno probuđene mlade žene; uz Merilin Monro stajling pristajale su malo „čvršće“ balade, baš kao što uz aktuelnu elektroniku pristaju trikoi i kožni donji veš.

Jedina stvar koju Madona nikada nije izmenila bila je jasna namera da šokira, sablazni, skandalizuje. Na podugačkom spisku skandala u kojima je igrala glavnu ulogu izdvajaju se ipak oni koji se tiču seksa i crkve. Pre svega, tu je dodela MTV nagrada 2003, kada se na sceni poljubila (onako, zapravo i sočno) s Britni Spirs i Kristinom Agilerom. Iako se to zgodno poklopilo s činjenicom da je tek snimljeni album American Life izuzetno loše prolazio kod publike, odnosno da joj je bila neophodna akcija privlačenja pažnje javnosti, Madona je i tom prilikom uspela da pokrene bitne društvene teme. Američki i svetski mediji bili su odjednom zatrpani tekstovima o granici između privatnog i javnog, o statusu i životu lezbejki, o biseksualnosti,… Istovremeno, taj skandal opet je otvorio večno pitanje Madoninog seksualnog opredeljenja. Od početka karijere naglašavala je potrebu za poštovanjem ljudskih prava homoseksualaca, javno je saopštila da joj je brat gej, a nije krila ni fasciniranost gej kulturom i „srodnost“ s homoseksualcima: „Doživljavam nešto duboko i iskonsko kada odlazim u gej klubove. Mesto je puno gibajućih, oznojenih tela koja se stapaju u jedno, kao da se pretvaraju u neku životinju. Za mene u tome ima nečeg izuzetno moćnog. Osećam kako su pogrešno shvaćeni, a i ja sam. Osećam kako su proganjani, ali i njihov smisao za humor, njihova spremnost da se prema seksualnosti odnose na nekonvencionalan način, zaista su mi mnogo zanimljivi. Oni prihvataju mušku stranu moje ličnosti u istoj meri koliko i žensku“, izjavila je u jednom intervjuu. Pošto je pritom već bilo poznato da je imala nekoliko ljubavnica, ali da je i udata (prvo za glumca Šona Pena, a zatim za reditelja Gaja Ričija), mediji su je označili kao biseksualku, a večni kritičari kao osobu koja ne preza od eksploatacije bilo koga ili čega da bi se dočepala pažnje javnosti. Kako bilo, „flertovanje“ s homosekusalnošću i ljubljenje s koleginicama Madoni je svakako obezbedilo dodatnu slavu, a sociolozima da se u godinama koje su sledile bave posledicama tih njenih postupaka.

EKSPLICITNO: Sve što se događalo u vezi s albumom Erotika takođe je bilo dvostruko korisno: popravilo je Madonin ionako dobar rejting, ali i otvorilo mnoga pitanja i rasprave. Tek što je 1992. osnovala svoju producentsku kuću „Maverik“, Madona objavljuje gorepomenuti album s tekstovima koji eksplicitno opisuju seksualna iskustva, knjigu Seks sa svojim još eksplicitnijim fotografijama, a ubrzo snima i film Body of Evidence u kojem glumi u sadomazohističkim erotskim scenama. Istovremeno, spotovi koje je snimala bili su masovno zabranjivani, knjiga fotografija bila je komentarisana kao suviše vulgarna, a sama Madona otvoreno je optužena da je previše pomerila granice seksualnosti i da više nije provokativna, već napadna. U nizu skandala koji su iz svega toga proizašli, desilo se da su je ovaj put napale čak i feministkinje: do tada percipirana kao žena koja je dosta učinila za „opštu stvar“, sada je u nekim krugovima postala osoba koja „podržava degradaciju i ponižavanje žena“. Pošto je samo dve godine pre toga snimila spot (za pesmu Express Yourself) u kojem je nosila pseću ogrlicu i puzila po podu, radikalne feministkinje definitivno su joj okrenule leđa. Za razliku od optužbi da je vulgarna, na koje nije odgovarala, ocenu o svom lažnom feminizmu rado je komentarisala: „Ne smatram sebe feministkinjom. Smatram se humanistom. O onome što radim ne razmišljam u svetlu feminizma. Naravno, osećam kako ženama ulivam snagu i nadu, posebno mladim ženama. Tako da, u tom smislu, moje ponašanje jeste feminističko. Ali, svakako nisam militantna u tome, niti to radim smišljeno. Ovo što radim je pre ljudska potreba nego seksualna revolucija. Ženama sam pokušala da objasnim da je moguće da imaju sve – i moć, i novac, i glamur, i seksualni život, i da im osećaj krivice nije potreban.“ Iako se feministički krugovi i danas spore oko prave Madonine uloge i uticaja, činjenica je da je upravo Madona za tu „opštu stvar“ zaista mnogo učinila – pre svega sopstvenim primerom. Kao žena koja upravlja sopstvenim životom, nikada nije postala na bilo koji način zavisna od nekog od svojih mnogobrojnih ljubavnika (od umetnika Žan-Mišela Baskijata, preko košarkaša Denisa Rodmana, do glumca Vorena Bitija), nikada nije zastupala konzervativne patrijarhalne stavove, otvoreno je govorila o svim aspektima života žene, a 1996. rodila je dete „po ugovoru“. Otac Marije Lurd Čikone Leon je Madonin nekadašnji trener, s kojim su unapred dogovoreni uslovi odgajanja i vaspitanja deteta, što je inspirisalo mnoge žene (kojima biološki sat lagano otkucava) da primene njen recept.

ČEDNOST I NEVINOST: Pored svega ostalog, Madona je i žena kojoj je pošlo za rukom da je u nekom trenutku osude sve glavne svetske religije, odnosno njihova „predstavništva“. Posle spota za pesmu Like a Prayer (Kao molitva), u kojoj se prikazuju krstovi koji gore, raspeće tamnoputog Hrista i slični za katolike neprihvatljivi detalji, Vatikan je javno osudio Madonu. Zahvaljujući prašini koja se digla, izgubila je i posao s kompanijom Pepsi – pošto nisu uspeli da ubede potrošače kako nemaju ništa s nepoželjnim sadržajem spota za pesmu i reklamnog spota za svoje piće (koji su bili skoro identični), nadležni u Pepsiju raskinuli su ugovor. Već sledeće godine, tokom svetske turneje, Vatikan je ponovo morao da reaguje. Prilikom izvođenja pesme Like a Virgin, dva igrača na sceni miluju Madonino telo, pre nego što ona simulira masturbaciju. Papa Jovan Pavle II pozvao je zbog toga Italijane da ne odlaze na koncerte, a turneju su bojkotovala i brojna katolička udruženja. Madona je na sve to odgovarala u svom stilu: „Teško je prihvatiti religiju koja toliko polaže na čednost i nevinost.“ No, to nije bio kraj njenih sukoba s Vatikanom. Turneja iz 2006. podrazumevala je scenu u kojoj je Madona razapeta, a poigravala se i s drugim hrišćanskim simbolima. Vatikan je saopštio da je „njeno ismevanje raspeća otvoreni napad na katolicizam“, ruska pravoslavna crkva i Udruženje ruskih Jevreja pozvali su na bojkot koncerata, a protestantski biskup u Dizeldorfu objasnio je kako je „za ostarelu zvezdu jedini način da privuče pažnju vređanje tuđih religijskih osećanja“. Ništa im nije vredelo: turneju je videlo ukupno 1,2 miliona ljudi, a Madona je zaradila 260 miliona dolara. Kako ni islam ne bi bio izostavljen, vredi pomenuti da je album Erotika bio zabranjen u Maleziji zbog „eksplicitnih homoseksualnih sadržaja“, a da se isto dogodilo i sa knjigom Seks i živim albumom snimljenim na turneji 2006.

Bez obzira na sve gorenavedeno, čini se da je Madonin privatni život prilično miran. Živi sa suprugom Gajem Ričijem na velikom imanju u Britaniji, ima troje dece (već pomenutu Mariju, sina Roka sa Ričijem i usvojenog sina poreklom iz Malavija Dejvida Bandu), piše knjige za decu, kreira odeću i svake druge godine izda album. Pristalica je kabalističkog učenja, obilato finansira kabalističke škole i centre, promoviše zdrav način života i povećanje ekološke svesti. Skandala ipak ne manjka: pored turneja koje uvek uzburkaju javnost, tu su priče o tome da je usvajanjem malavijskog dečaka prekršila zakone te zemlje, večne teorije o tome da se razvodi (posebno pošto je mužu za rođendan kupila vibrator i ponosno se fotografisala s tim poklonom) ili da ima ljubavnika. Kako bilo, čini se da svaka stvar koju uradi, pa čak i samo njeno postojanje na svetskoj sceni, nosi nekakvu poruku – u poslednje vreme, aktuelne su analize Madoninog uticaja na žene njenih godina, kojima je upravo ona divan dokaz činjenice da u pedesetoj zapravo počinje pravi život, da se i u pedesetoj može izgledati i živeti kao da ti je dvadeset pet.

Šta god o njoj mislili, kako god ocenjivali njenu muziku i umetničke domete, ma kako tumačili skandale u kojima je učestvovala, nesumnjivo je da je Madona Luiza Veronika Čikone jedna od onih koji su obeležili kraj XX veka. Ogromni tiraži, rekordi u raznim muzičkim i estradnim kategorijama, lansiranje modnih trendova, probijanje granica u raznim domenima, otvorena pobuna protiv tradicionalnog ustrojstva crkve i porodice, hrabrost, mašta, istrajnost i snaga učinili su je onim što se obično naziva „ikonom pop kulture“. Fraza je malo prejaka i previše rabljena, ali u ovom trenutku teško je konstruisati neku drugačiju. Time, uostalom, do mile volje mogu da se bave „madonolozi“.