Ševa

Kada je prvi put pokrenuta ta tema, dečak je upamtio da mladići pričaju o „ševi“. U stvari, pažnja im je bila okrenuta ka prozoru u visokom prizemlju zgrade, gde je kao podstanarka živela dražesna devojka kojoj je, sa drugom vrstom uživanja, kupovao cigarete, mleko i hleb. Voleo je da je sretne u hodniku i da joj ponudi svoje usluge. Posle bi trčao do prodavnice, sve pevušeći, da bi prilikom predaje namirnica i kusura dobio poljubac u obraz. Majka ga je posle bezuspešno ubeđivala da treba da umiva celo lice

„Pada ševa!“, rekao je neko, pošto su uočili ritmično dizanje siluete devojčine glave do iznad donje ivice prozora i poniranje izvan vidokruga. „Kakva Ševa, to je Slađa!“, otelo mu se, posle čega su momci popadali od smeha, ostavivši ga da crveni, a obrazi su mu zabrideli kad je uočio ljutito devojčino lice prilikom zatvaranja prozora. Zatvorila su se i njegova uživanja da pomogne Slađi u nabavci namirnica i da, potom, dugo drži ruku na obrazu da ne pobegne zvonki poljubac kao nezaslužena nagrada za obično trčanje. Istovremeno, otvorila se jedna druga oblast koju niko i nikada nije u potpunosti savladao.

Iste godine, na letovanju, organizatori ženskog omladinskog teniskog takmičenja na Firulama (u gradu Splitu, na Jadranu, pod Marjanom, Plinara, Torcida, Lučica, Vinarija, Bastion, Peristil, Spinut, Bačvice – sećate se, valjda? Da, naravno, plakali su fudbaleri i davili su vojsku) zapazili su dečaka koji brzo trči za teniskim lopticama i dodaje ih takmičarkama u protokolarnoj geometrijskoj putanji i poverili mu zvaničnu funkciju asistenta sportske priredbe. Posle uspešno plasiranog forhenda, u set-meč lopti, dečak je dobio poljubac od Tatjane Kokeze, omladinske prvakinje prethodne nam zemlje. Doživeo je taj poljubac nekako drugačije, sa spoznajom da to nije Slađa, niti je ševa, nego – počinje!

To što je počelo osladilo mu se – zauvek, da mu Bog da! U toj oblasti dečak se, valjda kao i svi drugi, kretao Guliverovim koracima. Samo mu je za trenutak prošla dečja zabezeknutost saznanjem da to rade i njegovi roditelji. Pa, šta? Ko to pa može da savlada prirodu? Nagon kao učitelj, želja kao učiteljica i čula, kao deca – čine svoje. Ušao je u svet polnog života, seksualitet mu priroda zalomila na hetero- stranu, pa gde je tu problem?

Muke nastaju kada ga, kao odraslog, a uvek je to neka neočekivana situacija, pitaju za lična iskustva. „Krešeš li ti nešto u ovoj krizi?“, bio je upitan na stazi kojom se kretala ožalošćena povorka na vetrometini groblja Lešće, i to u uslovima vazdušne opasnosti. „Na tom polju se osećam kao Pančevo!“, odgovorio je, pošto se odatle mogao videti nokautirani grad, iza crnih polja. „Ja večeras idem u štetu, ako ne sruše most!“, pohvalio se poznanik koji je, valjda zbog te priče, zauzeo mesto u paru pored njega. „A šta ako sruše most posle štete?“, prihvatio se teme. „Nema ševe bez rizika!“, dobio je odgovor, sa visine tuđeg razbarušenog iskustva, podsećajući se da mu je ta reč odzvanjala dok je bežao od podsmeha odraslih mladića zbog zablude o razlozima Slađinog harmoničnog kretanja po obodu voajerskog fokusa: „Dobro, šteta, a šta dobijaš što o tome pričaš?“

„Kakvo je zadovoljstvo o tome ćutati? Šta, kao, ti ne bi rek´o da imaš nešto u planu?“, utišao je poznanik, dok su se raspoređivali oko rake, propuštajući popa i govornika da zauzmu tribinu za poslednji pozdrav.

„… I još nešto: naš prijatelj, kome odajemo poslednju počast, voleo je život u svim njegovim vrlinama. Nije ti bilo strano i da popiješ, da se proveseliš, da zapevaš, a svi znamo koliko si voleo društvo žena. Možda nije prilika da to kažem, ali i žene su tebe mnogo volele. Zbog toga smo se svi obučavali koristeći se tvojim pristupom životu. Naučio si nas da je svaka žena različita, a umeo si da u svakoj ženi prepoznaš lepoticu, iako to često nije bila istina. Pamtićemo te i po …“, zajapurio je pokojnikov vršnjak dok je vetar donosio miris sa zgarišta izazvanog strašću nekog lokalnog piromana.

Vatra ljubavi odvela ih je u nakazne forme. Voleo je da joj skida cvetić, dok mu je pričala o njegovoj veličini. Nije mu bilo pravo što mu šapuće: „Šećeru moj!“, dok je prevlačila ruke preko njegove butine, gde je osetio nelagodnost zbog uboda igle sa dozom insulina. Okrenuo se na drugu stranu, jer su ga čekale obaveze na održanju sopstvene veličine.

Šta, ovo nije priča o ševi? Čekaj, ne cepaj! Znaš onaj vic o perverznom korisniku kupleraja koji na pitanje prostitutke „Dobro, ‘oćeš li ti da me tucaš?“ odgovorio:

„Zar po ovom nevremenu?“