Savetnik

Biti savetnik dođe mu kao neko izabrano zanimanje. I više od zanimanja. Kao da si stalno na tajnom zadatku, novoj varijanti novog službenog puta. Važan, a u senci, van očiju javnosti. Ali oni koji treba da znaju šta si, znaju. Fama od zanimanja, fama od čoveka, fama od života. Kad se negde pojaviš, oko tebe šapat, pantonima čak, SAVETNIK. Savetnik je toliko misteriozan, toliko obavijen i skriven nekom tajnom, da pravu meru tog pojma spoznaš tek kad odrasteš. Ni tada do kraja. Zato nijednom detetu ne padne na pamet – uz pilote, inženjere, glumice, balerine – da kad poraste postane savetnik. To je i dečjoj mašti daleko, nepostojeće. Neko je hteo da bude i špijun, eventualno mafijaški konsiljere, ali savetnik, setite se, jok.

Pretpostavljam da je drug nam Tito, bez obzira na njegovu univerzalnost, im’o službenika i od te fele. Mor’o se čovek o nečemu savetovati, ako ne o državnim poslovima, a ono o ženama, piću, cigarama, životinjskom svetu, ikebanama, dalekim morima, savanama… Nije mog’o znati sve. Ovo pretpostavljam jerbo znam, kao što i drugi znaju, da je Drug imena Slobodan, koji je znao sve, toga im’o na raspolaganju. Čak su mu savetnici, Mali i Veliki, postajali i ministri, koji su sad sami sebi na raspolaganju. A kad je im’o Drug Slobodan, imali i ostali drugovi. I ne samo drugovi. Lično sam video opozicionog, i ličnog, i prvog savetnika kako deli letke, razmešta stolice, fotografiše svog Čoveka, dodaje mu sendvič, drži sve pod kontrolom. Savetnik je postao deo sistema, takoreći nova klasa. Nađite mi druga koga su uzeli da bude nešto i neko, a bez savetnika (čak više komada). Gde ćeš među drugove, među narod, bez savetnika. Tako je to kod nas, kao i ostalo čega su se drugovi do’vatili, evoluiralo i eksplodiralo. Došlo dotle da je savetnik postalo takoreći opšte zanimanje. I Gore, i Dole, a naročito Dole, gde su lokalni drugovi imali punu slobodu izvođenja akcije brige o Članu.

Poznato je da su drugovi, pogotovu kad je narod počeo da se ‘vata za svaku slamku preživljavanja, članili svakog, a naročito onog ko nije znao šta će sa sobom (a ti najviše hrlili). Ali, učlanjeni narod je znao šta će Partija sa njim. I bio je u pravu. Tako nisu samo minići i ostali šuvakovići imali svoje specijalce, nego je svaki član koji je držao do sebe i partije imao, šta savetnika, posilnog. Ko si ti uopšte ako nemaš čoveka od specijalnog i naročitog poverenja. Koji si ti Drug ako nemaš druga pored sebe. To deluje, i na tebe, i na druge. Dođeš recimo u opštinu ili partiju, u neku od ekspozitura, vidiš sedi glavni Drug, pored njega još drugova. Znaš ih, ali ne znaš šta rade. Sede, ćute, povremeno se, klimanjem glave, slože. Viđaš ih i po hodnicima sa aktovkama, fasciklama, na ulici sa velikim „pederušama“, po parkovima sa poznatim, poznatih Drugova, kučićima, znaš ih, ali ne znaš šta rade. A oni, važni, na plati, i u „struci“. Kontaš, do koje je mere savetnik evoluir’o, čuj evoluir’o, razmnožio se. I još kontaš da nema više šta da kontaš, i savetnik se nekako ogolio, to postalo k’o pasulj.

Kad nam se ono, jako, dogodio septembar, koji, po naški, nije mogao bez oktobra, svratim do druga, više prijatelja, važnog stranačkog čoveka na lokalnom nivou, velim da čestitam, valjda je pobeda zajednička stvar. Bi tu prijatelja još, reč po reč, tura po tura, do’vatismo se teme, koja gospoda će doći na mesta drugova. Kombinacija vazdan, ideja još više. Od originalnosti rešenja, umal’ i kompletno, padnemo pod sto. Vidimo, malo funkcija, kol’ko je ljudi. I to ne bilo kakvih ljudi, sve to zaslužilo da dane, da oseti demokratiju. Savetnički udarismo u detalje, ko će u kulturu, ko u Pijačnu upravu, ko će da drži beli mrs, ko će upravljati reprezentacijom, ko kafanama, ko voditi protokol… Samo što ne osvanusmo. Zajednički, i pod razno, zaključimo da Treći savetnik nema potrebe da popravlja veš mašinu, angažovaćemo socijalističke volonterke da to rade ručno, tradicionalno, ekološki i poletno.

K’o što je red, osvanu, naš Čovek, po konstituisanju septembarskih rezultata, postade važan, da ne kažem najvažniji, čovek u opštini. Vidim, i meni prilaze ljudi, i ja važan, eto, pročulo se da sam prvi „savetnik“, otišla zajebancija daleko. Odmah po „konstituisanju“ predsednika, ispostavlja se i „savetnika“, važan čovek iz Koalicije, već dogur’o u saveznu vladu, obraća mi se direktno, predsednik mora da obrati pažnju na to i to, i obavezno da se konsultuje sa tim i tim. Šta ću, klimam glavom. Popodne izađem, da malo odmorim, sednem u tradicionalnu kafanu, na takoreći svoje mesto. Nisam ni odlučio šta ću, konobar donosi piće, kaže, od gospodina, šta ću, gde da budem nepristojan. Priđe jedan prijatelj, veli da zajednički prijatelj nije mogao meni direktno da se obrati, nego preko njega, da vidim da se njegova stvar povoljno reši, ne zna ko je bolje rešenje za to mesto. Neće da čuje da s tim nemam ništa, pa nismo deca. Ujutro, rano, telefon, s druge strane poručuje da obavezno svratim, najbolje isto jutro. Svratim, kafa, uobičajeno, šta ima, pođem, kad, poklon, eto bio čovek malo napolju pa me se, kaže, setio. Dobro, gde da budem nepristojan. Ja za kvaku, kad, setio se i da bi ono mesto najviše njemu odgovaralo. Malo zatim zove i prijatelj koji ima i funkciju i ostalo pripadajuće, veli zna on šta se priča, ali da ja znam da to nije tačno, to sa socijalistima, bilo bi dobro da ga ovi sad ne diraju. Iz tih stopa odem kod predsednika i dam „ostavku“.

Posle vidim da je stvar isterana i bez mene i ostalih „savetnika“, mi ni pri inspiraciji ne bismo došli do takvih rešenja. Kad su se koaliciona gospoda dohvatila svojih kvota, ispalo malo upravnih i nadzornih odbora, o načelničkim i direktorskim mestima da ne govorim, i beli mrs dobio svog čoveka. A koje face, koje frizure, koje biografije, koje preporuke, to nijedna demokratija, to samo koalicija rađa. Jedan novoformirani, viče se socijaldemokrata, ranije formiran u radikalima, JUL-u i na kontramitinzima socijalista, kvotu svoje partije ispunio porodično, on predsednik Upravnog odbora, a dete direktor. I ostali imaju pun opozicioni staž, ko svraćao u stranačke prostorije na kafu, ko nije. Podrazumeva se, ima, i ovde, onih koji ne znaju šta će sa sobom, i podrazumeva se da Partije znaju. Opet „savetnika“ vazdan, istina, još ne viđam one zadužene za kerove.