Ranjenici u tuđoj zemlji

Tema izbeglica (šire pojmljeno emigranata, dijaspore, azilanata) prisutna je u raznorodnim tekstovima srpskog filma, kako žanrovski tako i tematski. Kao motiv i ređe glavna tema figurira u neoratnim, melodramskim narativima, road movieu, neonoiru, savremenim dramama. Upisana je u filmove o menama identiteta, kulture i urbanog duha Beograda. Likovi su oslikani kroz poglede insajdera (eksjugoslovenska) i autsajdera (internacionalna produkcija).

Sudbina izbeglica zbog ratnih vihora devedesetih koji su protutnjali prostorima bivše Jugoslavije je pre lajtmotiv, sporedna tema, karakteristična situacija no glavna tema filmskih narativa. Tragični likovi ljudi koji su izgubili sve, od doma i ognjišta do zemlje i uspomena, grobova predaka pa, metaforički, i identiteta, za čijim novim oblikom tragaju, pojavljuju se u filmovima o početku rata, o sukobima u Hrvatskoj, u delima Dezerter (Živojin Pavlović, 1992), Sivi kamion crvene boje (Srđan Koljević, 2004), Država mrtvih (Živojin Pavlović, Dinko Tucaković, 2002) ili Kaži zašto me ostavi (Oleg Novković, 1993). Kao i u životu, posle kraja ovih dela ostaje pitanje da li su likovi uspeli da izbegnu i pobegnu ili je njihovo novo utočište samo stanica sa koje će nastaviti negde dalje, možda tamo dole u svet Kusturičinog Podzemlju (1996) koje nudi metaforičko sagledavanje ishodišta.

U opusu Srđana Dragojevića („Vi ste obojica stranci, izbeglice i ranjenici u tuđoj zemlji…“, replika iz Lepa sela lepo gore), ostrakizovanost izbeglica iz Bosne dopunjena je slikama života raseljenih iz Hrvatske i drugih bivših republika. U filmu Rane (1998), Pinkijev otac (Miki Manojlović) pretvara se od „izbeglog“ vojnog lica u zatočenika mesta spasa i prihvata. Novi dom na Novom Beogradu omeđen je zidovima stana čija je terasa naknadno zastakljena zatvarajući i vizuelno smanjujući prostor, te naglašavajući skučenost i stešnjenost – mentalnu i fizičku – ljudi koji žive unutra. Pogled kroz prozor u svet napolju je tako moguć kroz zaprljana stakla kao ekvivalent magle nacionalizma i ideologije koju su širili mediji, pre svega televizija kao metaforički prozor i svet, u kulturnom i duhovnom prostoru Srbije devedesetih. Slični likovi pojavljuju se i u potonjim Dragojevićevim pričama u Paradi (2011) ili Atomski zdesna (2014).

Izbegličke priče kao neizbežan deo slike metropole ispričane su u filmovima Sjaj u očima (Srđan Karanović, 2003), Apsolutnih sto (Srdan Golubović, 2001), Ledina (Ljubiša Samardžić, 2003), Klopka (Srdan Golubović, 2007) pa čak i delimično u filmu Krugovi (Srdan Golubović, 2013). U ovoj grupi su i poslednja priča omnibusa 7 1/2 (Miroslav Momčilović, 2006) i likovi Smrti čoveka na Balkanu (Miroslav Momčilović, 2012). Izbeglička priča stricto senso je zasigurno Tri letnja dana (Mirjana Vukomanović, 1997) prema klasičnoj storiji o ljudima sa margina Gordana Mihića.

Na sličnom tragu neprilagođenosti mladih dislociranih ratom i pripadnošću zemlji je i slovenački film Autsajder (Andrej Košak, 1997), fokusiran na posebnu vrstu izbeglica, na decu vojnih lica osuđenih na selidbe diljem bivše SFRJ.

Filmsko ostvarenje bosanskog reditelja Dina Mustafića Remake (2003) govori o mladom reditelju, izbeglici iz Bosne, koji snima film u Francuskoj, nadovezujući na slike života u Francuskoj priču u priči, film u filmu koji evocira prošlost SFRJ. Zbivanja od Jasenovca do Sarajeva i Kosova rimejk su nacionalnih sukoba i mržnje, odnosno partizanskih filmova gde su u ulogama protagonista i antagonista, ovog puta, narodi bivše Jugoslavije.

Balkansko iskustvo sačinjeno od razmenjenih pogleda Britanaca i Balkanaca centralna je tačka filma Divni ljudi (Jasmin Dizdar, 1999). U fragmentarnoj priči, dvadeset pet likova opterećenih bosanskim iskustvom idu od jednog do drugog slučajnog susreta u različitim delovima Londona. Zbijeni u istoj bolničkoj sobi, Hrvat (Faruk Pruti), Srbin (Dado Jehan) i velški nacionalista (Nikolas Makgogi) razmenjuju iskustva etničkih tenzija širom Evrope. U narativnom prostoru bolnice, inače metafore sveta zahvaćenog besnilom i ludilom, odvija se i ljubavna priča Pere (Edin Džandžanović) i Porcije (Šarlota Kolman) koja se okončava venčanjem koje ujedinjuje romansu i politiku. U svetu postavljenom naglavce, ipak i dalje opstaje želja za odbacivanjem izbeglištva i pripadnosti novoj sredini pa Pero priznaje prošlost ratnog zločinca i uzvikuje da je venčanjem postao jedan od njih, parafrazirajući Brauningove Nakaze (The Freaks, 1932).

Sudbina izbeglica iz bivše Jugoslavije diljem sveta tema je i različitih stranih naslova: Nezgrapnog engleskog (Broken English, Gregor Nikolas, 1997); krimi priče etno-autsajdera 3 A. M. (Li Dejvis, 2001); romantične storije francuske dogme Ljubavnici (Lovers, Žan-Mark Bar, 1999) ili krimi priče Vladana Nikolića Love (2005) koje složno govore o balkanskom usudu od koga se ne može pobeći jer ga uvek nosimo sa sobom. Ponajmanje možemo postati izbeglice iz naših unutrašnjih košmara, krivice, sećanja, tragedija. U filmu Nezgrapni engleski hrvatska porodica je izbegla na Novi Zeland, ali slike rata i dalje dospevaju preko vesti i kaseta koje im stižu iz lijepe naše. Mnogo konkretniji rat odvija se unutar porodice, a između, na jednoj strani, svojeglave ćerke (Aleksandra Vujčić) i njenog dečka autentičnog starosedeoca Novog Zelanda (Džulijen Arhanga) vođenih željom za (pseudo)evropskom asimilacijom i, na drugoj strani, kulture hrvatskih (čiji je predstavnik autoritarni Rade Šerbedžija) i maorskih patrijaraha. Jedina moguća komunikacija je engleskim kao nematernjim jezikom koji govore podjednako nepravilno i nezgrapno. To je i indeks praznina, nemuštosti diskontinuirane asimilacije koja ne može da premosti jaz suprotnosti i opstaje kao prepreka da se izbeglice u potpunosti utope u novu domovinu.

U filmu Provalnik (Breaking and Entering, 2006) Entoni Mingela istražuje „provale“ u tuđe, realne i simbolične emotivne prostore preko odnosa muslimanskih izbeglica iz Sarajeva i autentičnih Engleza. Posle pljačke kancelarije i odnetog laptopa na kome „je ceo njegov život“ londonski arhitekta (Džad Lo) polazi u potragu za lopovom što ga vodi do Amire (Žilijet Binoš) i Mira (Rafi Gavron), majke i sina u siromašnom, izbegličkom kraju King Krosa, i do trauma opsade Sarajeva. London u kome ima malo Londonaca lepo je dalje osmišljen multikulturnim izbegličkim miljeom rumunskih prostitutki (Vera Farmiga), spremačice crnkinje (Karolina Čikezi) koju osvaja partner u arhitektonskoj firmi (Martin Frimen). Kenloučovski tretman nižih slojeva, na drugoj strani, svedoči o sagledavanja Drugog postavljenog na nivo socijalno-ekonomskog, a tek potom kulturološkog problema. Amra se bavi šivenjem i krpljenjem pa tako bukvalno i simbolički pokušava da popravi, zakrpi oštećeno, od jakni i odela do rasparčanih života i porodice. Logično, poslednji željeni šav povratka u Sarajevo ostavlja kao nadu za kraj.