Prva vatra

Sve nekako do Svetog Ilije kaljeva peć je u našoj kući bila samo umetnički detalj znamenitih bečkih majstora i nikome nije padalo na pamet da razmišlja o njenoj upotrebnoj vrednosti. Onda je neko od ukućana citirao narodnu izreku „posle Svetog Ilije sunce sve milije“ a i političari su počeli da nas plaše kako ove zime (iz poznatih razloga) neće biti struje za grejanje. Setno sam posmatrao našu najveću porodičnu investiciju – etažno grejanje sa kompjuterizovanim mini kotlom u kome se voda greje na struju. Da bi me utešila, majka me je podsetila na detinjstvo i dedinu kuću u kojoj sam provodio najlepše zime ne osećajući „sibirsku“ hladnoću pored usijanih kaljevih peći. I onako usput rekla „sine, nema pravog grejanja bez vatrice i pucketanja drveta u peći“.

Jeste da sam se „raspilavio“ od uspomena, ali nešto se u meni bunilo protiv primene „relikvija prošlosti“ na prelazu drugog u treći milenijum. Kako se sada odreći blagodeti potrošačkog društva i građanskog komformizma i uživati u nečemu što je bilo statusni simbol boljestojećih familija pre četrdeset, pedeset ili šezdeset godina? Kakvo je to napredovanje istorije i društva kad se vraćam u civilizaciju svog dede?

Ovakva i slična pitanja postajala su besmislenija što su dani bivali kraći, temperatura niža, a upozorenja Mome Cebalovića (portparola električne kompanije) sve ozbiljnija. Počeo sam silom prilika da se podsećam kako se deda spremao za zimu i uhvatila me je muka. Kako u Beogradu, koji već dvadeset godina gradi stanove bez odžaka, da nađem majstora da prvo utvrdi tehnološko stanje budućeg kućnog grejnog tela. Odahnuo sam kad se jedno jutro, posle silnih peripetija, pojavio majstor Mile, počeo da kucka po kaljevima i da zaviruje iza vratanca. Konačna dijagnoza majstor Mileta glasila je „nema šta, bečka škola“, što je za mene bio signal da se bacim u nabavku goriva i opreme potrebne za loženje.

Tada sam se prijatno iznenadio kako funkcioniše tržište „alternativnih sredstava za grejanje“ – seljak iz Stragara (propala radnička klasa iz „Zastave“) doterao je, istrugao i upakovao u šupu suvu mladu cerovinu, istina za pristojnu deviznu nadoknadu. Sikirče, neko malo i svo nikakvo, kupio sam na pijaci a kad sam od prodavca Ciganina, tražio onako malo veću i težu (kakvu je imao moj deda), odgovorio mi je „ljubim ti dušu, nećeš valjda da cepaš balvane“. Time se moj posao priprema za grejnu sezonu završio, i pošto mi je bilo ispod civilizacijske časti da tragam za mašicama, lopaticom i zaštitnim plehom, poslao sam familiju da nabavi te sitne potrepštine.

Time je moja porodica disciplinovano i u skladu s pravilima koje je propisala vlast ispunila svoju obavezu da do zime pripremi alternativni način grejanja pošto (iz poznatih razloga) struja ne sme da se troši za zagrevanje stanova.

Ostalo nam je samo da čekamo taj srećni trenutak kad počnu restrikcije struje, pa da aktiviramo alternativu. I na to nije trebalo dugo čekati, vlast nas je brzo obradovala ostavljajući nas u hladnom i mračnom stanu. Pobedonosno sam ušao u šupu, dohvatio sikirče i navalio na cepanice. Da li je (sikirče) bilo slabo naoštreno ili suviše malo, ali nikako nisam mogao da rascepim „mladu“ cerovinu. Zamahivao sam više puta saginjući se i uspravljajući i to me je u jednom trenutku podsetilo na antologijsku scenu iz Kjubrikove „Odiseje 2001“, početka civilizacije kad se četvoronožna životinja uspravlja na dve noge i počinje da koristi ruke mlatarajući nekakvim koskama. U stvarnost me je vratio jak bol u levoj cevanici – jeste da sam presekao jednu cepanicu, ali parče je odskočilo i napravilo gadan podliv na mojoj nozi. U kući sam prećutao taj diletantizam i bacio se na loženje – sve onako redno kako sam uspeo da se prisetim da je radio moj deda: malo starih novina, pa sitna drva za potpalu i preko toga tri-četiri cepanice.

Onda smo se, kao Indijanci, okupili oko vatre. Lepo je pucketalo drvo, malo smo plakali od ljutog dima koji se širio po stanu, tražio sam „jekoderm“ da namažem opekotinu na šaci zadobijenu nespretnim potpaljivanjem kaljeve peći, a moja lepša polovina je pobedonosno iz jedne fioke izvukla sveću i kandilo. Tako smo uz toplotu imali i svetlo, koje je po zidovima sobe bacalo svakojake senke. Razmišljali smo da nekoga telefonom pitamo da li na žaru u kaljevoj peći možemo da pečemo krompire, ali nas je bilo sramota, a nismo bili ni sigurni da li to neko uopšte zna. Sedimo tako uz kaljevu peć i improvizovano kandilo, uživamo i pravimo planove za doček Nove godine i novog milenijuma. Gde god bi da odemo a kuda će ići sav normalan svet – avionske karte su već rasprodate, a i svi aranžmani su suviše skupi za nas. Onda zaključimo da je najbolje sedeti kod svoje kuće. Valjda će biti struje.