Protiv ludosti i zaborava

I da nije rođeni Beograđanin, Čarls Simić bi bio čudo od čoveka. Na površini, to izgleda kao otelotvorenje američkog sna: 1953, kad je imao petnaest godina, roditelji su odlučili da napuste Titovu Jugoslaviju i odveli ga najpre u Pariz, a potom u Njujork. Tokom srednje škole počeo je da na tek savladanom engleskom piše pesme (i roman od koga je brzo odustao), nakon toga nastavio je školovanje na Njujorškom univerzitetu, uz rad, a kad je diplomirao, prijavio se u vojsku, u kojoj je proveo dve godine. Dok je bio u vojsci, shvatio je da sve što je do tada napisao ne vredi ništa („književna povraćka“, rekao je kasnije), spalio sve i krenuo iz početka. Prva zbirka pesama (Šta kaže trava, 1966) donela mu je pohvale kritičara, a tokom sledećih četrdeset godina objavio je više od šezdeset knjiga, uglavnom poezije i nešto eseja, i ispodobijao sve moguće američke književne nagrade, uključujući i Pulicerovu (1990, za zbirku Svet se ne završava). Od 1973. skrasio se u kući na obali jezera u prelepoj i šumovitoj državi Nju Hempšir, gde je donedavno predavao na lokalnom univerzitetu. Danas je, po opštem mišljenju, jedan od najvećih živih američkih pesnika.

POVOD ZA REPRINT INTERVJUA: Nakon Struge (Makedonija), gde je primio Zlatni venac Struških večeri, jednu od najvažnijih evropskih nagrada za poeziju, Čarls Simić 30. i 31. avgusta boravi u Beogradu kao gost svog izdavača „Arhipelaga“. U Domu omladine 30. avgusta – književno veče: retrospektiva njegove poezije od njegovih ranih do najnovijih pesama. U izdanju „Arhipelaga“ poslednjih godina objavljene su knjige eseja Čarlsa Simića Alhemija sitničarnice , Gledaj dugo i netremice i Tamo gde počinje zabava , kao i knjiga izabranih i novih pesama Iščekujući presudu .

Međutim, ništa u vezi sa Simićem, a ponajmanje njegova poezija, nije ono što na prvi pogled izgleda. Kritičari se već decenijama bezuspešno upinju da kategorizuju pesnika koji kao svoje najveće uzore navodi Emili Dikinson, francuske nadrealiste i legendarnog bluzmena Fetsa Volera, a kao presudne uticaje njujoršku džez scenu iz pedesetih i šezdesetih i srpske narodne priče i zagonetke. Zato ga redovno časte protivrečnim kvalifikacijama: „mangupski vizionar“ i „učeno spadalo“ su neke od njih, a nobelovac Šejmus Hini ga opisuje kao „nadrealistu, samim tim i komičara, ali sa specifičnom težinom koja izmiče uobičajenoj praznoj lakoći koja je kazna za nadrealiste“. Sam Simić tvrdi da je tvrdokorni (hard–nosed) realista: „Nadrealizam ne znači ništa u zemlji kao što je naša, gde su milioni Amerikanaca navodno bili oteti od strane vanzemaljaca, i gde su gradovi puni beskućnika i ludaka koji idu okolo pričajući sami sa sobom.“ U jednoj od svojih najlepših pesama (Grudi) kaže: „Stari domar na samrti/ koji zahteva od žene da mu poslednji put/ pokaže grudi/ je najveći pesnik koji je ikada živeo“.

Izvesna protivrečnost vezana je i za Simićev odnos prema sopstvenim srpskim, odnosno beogradskim korenima: mada za sebe kaže da je Amerikanac, i oduvek piše isključivo na engleskom, mnogo je prevodio srpske pesnike, od Vaska Pope do Novice Tadića, ali nikada nije pokušao da prevede sopstvena dela na srpski. Iako je retko dolazio u staru domovinu, Simić nikada nije prekinuo veze sa njom, preko štampe i interneta, ali i kroz razgovore sa onim srećnicima iz Jugoslavije koje je put naneo u Nju Hempšir. Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, više puta je u nezavisnim medijima dizao glas protiv nacionalističkog ludila, što mu ovdašnje patriotske perjanice nikada nisu oprostile, ali kada je talas bukačkog patriotizma zahvatio Ameriku posle 11. septembra, Simić je bio među prvim američkim intelektualcima koji su ustali u odbranu zdravog razuma, a protiv rata u Iraku.

Posle duge pauze, Simić je u Beograd došao da bi na Sajmu knjiga predstavio svoju knjigu sećanja Zastrašujući raj i održao predavanje na Filološkom fakultetu. Prvi put u životu je u rodnom gradu odseo u hotelu, i prvi put je dočekan kao zvezda, opsednut kamerama i novinarima.

„VREME“ Kada ste poslednji put bili u Beogradu?

ČARLS SIMIĆ: Pre 24 godine, 1982. godine.

Da li ste sada ovde došli kao turista ili kao neko ko se vratio na svoje?

Kakav osećaj imate?

Čudno, ali nekako ne osećam se kao da dvadeset četiri godine nisam bio ovde. Možda zato što stalno pratim šta se ovde događa. Mislim, Srbin sam, i sad evo među Srbima sam (smeh). Ali uvek sam šokiran kada dođem u svoj stari kraj, na Palilulu, oko ulice Majke Jevrosime, Takovske, jer mi sve to nekako izgleda manje i manje. Tako je bilo i kad sam bio 1972. i 1982. Stari kraj mi izgleda sve manji i manji. I to me uvek strašno uzbudi. Danas sam šetao ulicom Majke Jevrosime, i, što je zanimljivo, setio sam se mnogih stvari o kojima odavno nisam razmišljao. Odrastao sam u ulici Majke Jevrosime, išao sam u školu u Dečanskoj ulici, pa kasnije u Drugu mušku gimnaziju, i često sam obilaznim ulicama išao u školu, jer su tu bile razne bande koje su međusobno ratovale i koje je trebalo izbegavati. I danas dok sam šetao, sa čuđenjem sam shvatio da se, i posle toliko godina, sećam svake kapije u tom kraju, i koliko brzo se koja zatvarala kada si morao da pobegneš kroz njih, i koliko je uopšte bilo komplikovano da se onda ode u školu.

Jednom ste pomenuli da ste 1949. godine na podrumskom prozoru jedne zgrade u komšiluku razbili staklo, i da ste, kad ste poslednji put bili ovde 1982, videli da je ostalo razbijeno. Jesu li ga u međuvremenu popravili?

Nisu. U stvari, razbio sam dva prozora, jedan su popravili, a drugi nisu. Stanari u toj zgradi su večito u međusobnoj svađi, i svi ovi ratovi i nesreće nisu uticali da se ti ljudi izmire, pa i iz tog razloga očigledno ni ti prozori nisu popravljeni.

I kakav je osećaj kad vidite da se mesto na kom ste odrasli nije uopšte promenilo?

Zaista nigde nemam takav osećaj kao kad vidim kuću u kojoj sam odrastao. Kao da su iza vrata te kuće još uvek svi moji stari, davno umrli, moje babe, tetke, da oni tu negde čuče. Pošto je sve ostalo kao što je i bilo, neverovatno mi je da su samo oni nestali.

Vi jako dobro govorite srpski. Govorili ste o uticaju koji je srpska poezija i tradicija imala na vas.

Imala je. Sad već manje. Šezdesetih godina bio sam jako zainteresovan za američkog pesnika Teodora Retkea, koji je koristio američki folklor, na način na koji je Vasko Popa skupljao srpski folklor u svojim čuvenim antologijama Zlatna jabuka ili Ponoćno sunce. U to vreme sam i upoznao Popu, koji je tada bio u punoj snazi, i postali smo vrlo bliski. On mi je puno govorio o narodnoj tradiciji, pod njegovim uticajem uvideo sam njenu vezu sa nadrealizmom, i sve to jako zavoleo. Taj period jeste za mene kao pesnika bio veoma važan, ali više se time ne bavim.

Jednom ste rekli: „Napušteni jezik je drugi jezik.“ Da li je srpski za vas strani jezik?

Pa jeste. Danas, ja ne govorim srpskim mesecima. Govorim kada se čujem recimo sa Vladimirom Pištalom. Redovno čitam ovdašnje novine, literaturu, pratim politiku, ali dešavalo se da nisam govorio srpski i po nekoliko godina. Dakle iako mogu da razgovaram na srpskom, ne pada mi na pamet da na njemu pišem. Moje prve pesme su na engleskom objavljene 1959. godine, i na samom početku, dok bih pisao na engleskom, u glavi bi mi ponekad došla neka srpska reč. Ali, to je bilo davno. Prevodio sam sa srpskog, i još uvek prevodim, preveo sam recimo Novicu Tadića, Radmilu Lazić, kao i mnoge starije pesnike, ali kad pišem, mislim, razmišljam, srpski jezik više nije prisutan. Posle pedeset tri godine to je nekako i logično.

Kada ste ovaj put došli u Srbiju, dočekani ste kao zvezda. Prvi intervju ste dali u taksiju na putu sa aerodroma, držite predavanja, ima vas na naslovnim stranama svih novina. Da li vam je to neobično?

Da, čudim se. Nisam neko ko hoće i želi da bude zvezda, pa i ne živim tako. Ovo je u redu, jer traje nekoliko dana. Ali kad te sačekaju kao zvezdu onda očekuju od tebe da kažeš nešto strašno pametno o stvarima o kojima je jako teško reći nešto pametno. Pa čak i da čovek govori satima, i da je mnogo pametniji nego što sam ja – „daj rešenje za Kosovo“, „reci kako će Amerika opet da voli Srbiju“ (smeh).

Gledajući sve te napise, pomislio sam da ova zemlja možda i nije tako loša, ako neko kao Čarls Simić može da postane zvezda.

A možda su mnogi zaboravili šta sam ja govorio svih ovih godina protiv srpskog nacionalizma. Kada je sve ono ludilo krenulo, devedesete, sećam se da su me zvali sa radija, sa pitanjima šta mislim o Miloševiću, o ovom, o onom. Obično su zvali oko dva ujutru, zbog vremenske razlike, i ja onda onako bunovan svojim zarđalim srpskim kažem šta sam mislio, da on treba da se sruši, i onda su sledile reakcije da taj Simić i nije Srbin, da sam ja iz takve i takve familije… Kakve gluposti! Niko me u životu nije više nervirao nego familija, neki moji ujaci i tetke, zbog njih mi je dolazilo da se zatrčim glavom u zid. E, isto tako sam se osećao slušajući onakve reakcije iz Srbije. A zatim, često sam u to vreme putovao u Pariz, obično sam išao na ručak sa Batom Mihajlovićem i upoznao sam tu srpsku koloniju u Parizu. I onda je bilo: „Ti ništa ne razumeš, Čarli, mi moramo da se odvojimo od njih, više nikad s njima…“ Ja kažem da to ne može mirno da se uradi kad su narodi pomešani… Dosadno je ponavljati sve te priče o ratu. Ipak, za mene je to bilo veoma interesantno doba, pažljivo sam pratio šta se dešava, ali do kraja nisam verovao da će stvari otići tako daleko. I to me je navelo da se zapitam šta je to narod, nacija, politika, predsednik, istorija… pisao sam dosta o tome. Naravno, isto tako me je nerviralo kako su tu priču prosuli na Zapadu, te kako su Srbi zli i da su za sve krivi, te kako su ovi ostali divni ljudi i demokrati, onako uprošćeno. Sve me je to privuklo bliže ovoj sredini nego što sam očekivao. S druge strane, niko se ne seća šta sam tada govorio, šta je govorio pokojni Stojan Cerović i mnogi drugi pametni ljudi.

Ta kultura zaborava koju ste pomenuli je jako prisutna ovde, ali to otvara jedno mnogo šire pitanje. Jedna vaša zbirka se zove Protiv zaborava.

Pa isto je tako u Americi, gde se niko nikad ne seća ni šta je bilo pre dve-tri godine. Možda je ceo moderni svet takav. Fantastično je koliko Srbija iz onih godina nekako liči na današnju Ameriku. Na primer, ta ideja da se golom silom mogu rešiti svi problemi. Kažu mi: „Čarli, ne znaš ti njih, oni samo silu razumeju.“ A ja se mislim: „Gde sam li to već negde čuo?“. (smeh)

U jednom ranijem intervjuu ste rekli da je poezija za vas pre svega odbrana od tih kolektivnih blokova kojima nas neprestano zasipaju.

Jeste, poezija je odbrana individualnosti. To je način da se čovek brani od svega, od svog plemena, porodice, religije… Pesnici su uvek bili po strani, a poezija je jedino mesto gde čovek može da kaže: „Slušajte, sve je to lepo, svi ti vaši istorijski planovi itd., ali ja imam svoj život. Tu sam sâm, i pokušavam da razumem ove zvezde, ovu ženu koju volim, moj grad, bašticu oko koje ima posla… Za mene je ideja nacionalnog pesnika potpuno neshvatljiva, čak i kad uzmete nekoga poput Volta Vitmena. Njega su sedamdeset godina posle smrti proglasili za nacionalnog pesnika, i on sam je želeo to da bude, ali kad čovek pogleda, Vitman je sve vreme pisao o sebi.

Da, ali vi ste i pored izrazito individualističkog stava izuzetno angažovani. Reagujete na političke događaje, potpisujete peticije, držite predavanja…

Tako je, ali uvek samo u lično ime. Ja sam se uvek instinktivno plašio kolektiviteta, možda zato što sam odrastao u komunizmu. Ono, pesnici, radnici, omladina, mora, hoće, treba… Cela familija mi je takva, svi su bili anarhisti i pomalo avanturisti. Nisu baš rado prihvatali nacionalne i ostale svetinje, i to mora da je ostavilo traga na meni. S druge strane, čovek prosto nekad mora nešto da kaže, zarad sopstvene duše, makar bio svestan da to ništa neće promeniti. Kada se desi nepravda, to mora da se kaže. Odbrana nacije ne može da bude opravdanje za zločin. Na neki način, ono što se desilo u Jugoslaviji primoralo me je da razmislim o tim stvarima, da se zapitam odakle to dolazi…

Je li vam tako pripremljenom lakše da se suočite sa sličnim kolektivističkim fenomenima u Americi, sad kad je krenulo u tom pravcu?

Nije lakše. Ludost nikad nije laka, pogotovo kad se ponavlja.