Prošlo Vreme: Hajduci, jataci i uskoci

<a href=" http://www.vreme.com/cms/view.php?id=309308"

target=“_blank“> Priča sa naslovne strane: Hajduci, jataci i uskoci u „Vremenu“ pre tačno deset godina, o tome kako se skiva Radovan Karadžić

miloš vasić

Sve je počelo onog tamo vikenda, kada su se u ranu zoru razvile jedinice SFOR-a i zatvorile onaj ćošak istočne Bosne koji zalazi u Crnu Goru južno od Foče, kraj dozlaboga zabit, šumovit i brdovit. Jedino važnije naseljeno mesto tamo jeste Čelebić, istočnobosanska kasaba iz najgorih snova Ive Andrića. SFOR se ponašao kao na vežbi, što je verovatno cela stvar i bila: odsekli su struju i telefone, ometali radio-veze i koordinirano krenuli da pretresaju Čelebić i okolinu, tražeći Radovana Karaõića. Išlo se spektakularno, uz mnogo buke, otvaranja vrata nogom i povremeno eksplozivom; kao u filmu. Pred zabezeknutim stanovništvom šepurila se reprezentacija NATO-a: oklopna vozila, natovarena pešadija s puškama na gotovs, najsavremenija tehnika, helikopteri nad glavama i ostale budalaštine. Spektakl je trajao celo prepodne, da bi se SFOR povukao oko 13 sati, taman na vreme da stigne na ručak. Jedini rezultat bio je zaplena izvesne količine oružja i minsko-eksplozivnih sredstava iz tri skrivena skladišta u tom kraju; ništa spektakularno jer je takvih zaplena (a i većih) bilo i ranije, svako malo. Radovana Karaõića niti su našli niti mu trag namirisali. Mora biti da nije ni bio u blizini. Sutradan su ponovili ceo cirkus u manjem obimu i opet stigli na ručak – bez ikakvih rezultata.

Naravno da se – u nedostatku boljeg i zbog suđenja Miloševiću koje je tek počelo – kompletna medijska scena raskokodakala onoliko; rekao bi čovek da im je Radovan „iz ruka pobjega“… I lokalno stanovništvo setilo se onda Radovana: „Sve do smrti i sudnjega dana/Mi ne damo našeg Radovana!“ kažu leci deljeni i lepljeni po Foči i drugim mestima. Guslari su opet dobili temu, posle antologijskih stihova iz 1993: „Radovane, čovječe od gvožđa/ Srpski voždu poslije Karađorđa/ Odbrani nam slobodu i vjeru/ Na studenom Ženevskom jezeru“. Nije falio ni Zapad: u „Hamburger Abendblattu“ (nisu baš neke poznate novine) izašla je par dana kasnije priča o tome kako je, eto, Francuz opet izdao, a to iz navodno britanskog izvora, kome je, mora biti prekipelo pa nije više mogao da ćuti. K’o biva baš u to subotnje jutro neki je francuski oficir iz NATO-a telefonirao svom jaranu, oficiru policije RS u Foči da ga pita kako je i je li primetio da šta se radi; ovaj je rekao da je primetio i pitao – a zašto? Francuz mu je onda, kao, rekao da zna on zašto, sve onako, značajno, kao onaj „Kum“ sa RTS-a kad telefonira onom pijanom Milanu Brezaku u MUP-u Hrvatske, ako se sećate, sa sve namigivanjem. SFOR i NATO su onda najavili istragu, a Francuzi su sa indignacijom demantovali. Celu priču dosolili su uvek spremni teoretičari zavere: Francuzima – vele oni – hvatanje Radovana Karaõića nikako ne bi prijalo jer da bi on onda ispričao kako je zapravo uradio Srebrenicu uz pomoć generala Žanvijea i Jasušija Akašija, a na bazi tajnog sporazuma; a možda i neke druge, još gore, stvari o kojima se samo nagađati može. Uverenje da su Francuzi potajno nastrojeni prosrpski i dalje je jako među nekima na Zapadu.

Prava pitanja u vezi s ovom operacijom, međutim, sasvim su druge prirode. Bilo bi zanimljivo saznati šta su o celoj toj priči mislili oficiri angažovani u njoj, za šta su šanse male: ne smatra se bez neke da je moral trupa najveća vojna tajna… Nije, naime, trebalo da misteriozni francuski oficiri u ranu zoru bude svoje fočanske jarane i tako spasavaju Radovana. Ta količina ljudstva, vozila, helikoptera i ostale tehnike ne pokreće se ni lako ni brzo, čak ni u najsavremenijim armijama. Neki izvori „Vremena“ kažu da se tri dana ranije znalo da se nešto sprema – zbog pokreta trupa i tehnike. Teško da su učesnici operacije krenuli sa iskrenom verom da će Karaõića tako uhvatiti; bio je to više lov hajkanjem, pa šta natrči. A vojska svakako mora da vežba, pa zašto ne i ovako; možda nešto i ispadne iz toga… Osim toga, izgleda da su se SFOR-u već na glavu popeli političari i mediji koji insistiraju na hvatanju Karaõića i Mladića, pa je trebalo nešto učiniti.

Sa određenom izvesnošću dade se pretpostaviti da je SFOR imao izvesne indikacije da je teren oko Čelebića interesantan. Takve indikacije rezultat su obaveštajnog rada, vazdušnog i elektronskog izviđanja. Neke pojačane aktivnosti oko tog Čelebića mora da je bilo: veća učestalost radio i telefonskog saobraćaja, na primer; sumnjiva kretanja na terenu. Okolnost da su tajna skladišta oružja pronađena tako brzo (za jedno prepodne) upućuje u tom pravcu. Nešto se, dakle, dešavalo što je moglo upućivati da je Karaõić tu, ali nije nužno moralo; vredelo je provere. Uostalom, kad već tolika vojska sedi u Bosni, zašto ne bi povremeno nešto radila? Osim toga, taj kraj zanimljiv je iz više razloga: nenaseljen je i blizu je Žabljačke visoravni, za koju se veruje da je Karaõiću blizak i pouzdan teren. Isto je i sa severnom Crnom Gorom (Vasojevići), koja je naklonjena i Karaõiću i SNP-u. Nikšić, gde živi Jovanka, Radovanova majka, takođe je blizu.

Sva ova razmatranja, međutim, imaju nekog značaja jedino ako se zna za koji se oblik skrivanja odlučio Radovan Karaõić. Postoje dva pristupa skrivanju, grubo rečeno: u prostranstvu ili u kamuflaži. Na primer: čovek može da se odluči da nestane u šumi i planini; ili može da se odluči da se utopi u okolinu gde se neće videti. Ovaj drugi pristup je ono što se zove metod Edgara Alena Poa: knjiga se najbolje skriva među knjige, komad šljunka na žalu, a čovek među mnogo ljudi. Zanimljiva razrada tog metoda može se naći u knjizi (i filmu) Šest dana Kondora. U slučaju Radovana Karaõića može se očekivati kombinacija ta dva metoda.

Opširnije: <a href=" http://www.vreme.com/cms/view.php?id=309308"

target=“_blank“> Priča sa naslovne strane: Hajduci, jataci i uskoci

VREME | BR 583 | 7. MART 2002

Celo Vreme broj 582.