Proglasi pobedu i beži

Američki nedeljnik Tajm postavlja pitanje zašto bi američki vojnici ostali u Iraku do 2011, u ratu koji košta Ameriku 12 milijardi dolara mesečno i u kome je do sada poginulo 4.500 Amerikanaca (4.331, po nekim drugim izvorima), 30.000 ranjeno. Iračke žrtve se ne pominju. U Faludži je na primer pre ofanzive živelo oko 350.000 ljudi. Danas, preko 150.000 njih živi u izbeglištvu. Ipak, ne negira se da je američka invazija u Iraku 2003, kako piše Tajm, proizvela haos, kao što je sektaška mržnja, iranski uticaj, stari feudi nad zemljom i naftom ispod površine koji proizvode krvoproliće…

List konstatuje da pitanje o brzom povlačenju ne postavljaju samo liberalni antiratni lideri mnjenja, već i sve veći broj visokih zvaničnika u Vašingtonu pa i američkih oficira u Iraku. U jednom internom dokumentu pukovnika Timotija Risa, američkog vojnog savetnika u Iraku, koji je prošlog meseca dopro do Njujork Tajmsa, piše da je vreme za SAD da proglase pobedu i da vrate borbene jedinice kući. Nedeljnik Tajm ove nedelje toj temi takođe posvećuje pažnju. Ris konstatuje da ništa važno ne može da bude unapređeno nastavljanjem američkog prisustva – a pogotovu ne mogućnost Malikijeve prošiitske vlade da se pomiri sa sunitima i Kurdima. List kaže da novoformirana iračka vojska nije više pod upravom Amerikanaca koji su je organizovali i obučili. Ris primećuje da irački komandanti prema Amerikancima pokazuju «brzo zahlađenje» nakon što je 30. juna zaključen sporazum Bagdada i Vašingtona koji reguliše američko povlačenje iz iračkih gradova. Iračka vlada je pokazala otvorenu nadmenost kada je američki potpredsednik Džo Bajden, tokom posete Bagdadu, ponudio posredničke usluge radi rešavanja njenih konflikata s Kurdima i sunitima.

Uprkos 130.000 vojnika u Iraku SAD su izgubile strateški uticaj na premijera Nuri al-Malikija, zašto ga izvlačiti iz gliba?

Proglašenje pobede međutim podrazumeva da ona bude definisana. Kako da se SAD povuku, a da Amerikanci to ne vide kao užurbano povlačenje i uzaludan gubitak života? Ris argumentuje da je 100.000 sunitskih, on kaže, eks-pobunjenika izolovano, da, s druge strane, Alkaida inspiriše ektremiste da se žrtvuju ubijajući američke vojnike. On takođe kaže da uprkos korupcije, nepotizma i neefikasnosti, iračke snage bezbednosti obnavljaju privid reda. Mada se svakog dana u Iraku ponavlja beskrajna spirala bombi u bazarima i džamijama — koje inspirišu zahteve za osvetu — stvari se sporo popravljaju: prošlog meseca, broj mrtvih je smanjen na 275 sa 437 u junu. Iračka vlada, čije snage su sada odgovorne za bezbednost, objavila je ovih dana da će u narednih 40 dana skloniti ograde od bodljikave žice koje su godinama delile Bagdad na sunitski i šiitski deo.

Prošlog meseca Amerikanci su prestali da budu dominantni igrač, a ako ne mogu više da utiču na zbivanja u Iraku zašto bi tamo ostali? Čikago tribjun piše da se nova jedinica sprema za Irak – sastavljena je od mehaničara i vozača kamiona.

U pojedinim komentarima to se poredi s takozvanom «vijetnamizacijom», kojoj je tadašnji američki predsednik Nikson pristupio pre nego što je Južni Vijetnam propao 1975. Izraz «proglasi pobedu i beži» potiče iz tog doba.

Da li je za nas Srbe važna ta drama okončanja jedne zapadne vojne intervencije? Jeste. Prvo, samo zato što smo bili žrtva vojnih pritisaka i bombardovanja (1994. i 1995. RS, 1995. RSK, za vreme «Oluje» pod izgovorom da su srpskim radarima osvetljeni NATO avioni i 1999, SR Jugoslavija). Drugo zato što smo bili opitni kunić jednog intervencionističkog amoka koji je vladao svetskom scenom prethodnih decenija, a u delu domaće intelektualane i političke javnosti još postoji udvoričko opravdavanje intevencionizma svetskog policajca i povezivanje militarizma i humanizma. Treće, zato što je Balkan još uvek pozornica jedne nezavršene intervencije (NATO je još Bosni i na Kosovu). Četvrto, pošto se u našoj javnosti, doduše smanjenim intenzitetom, raspravlja i o odnosu Srbije i NATO, ishod ovog slučaja je za nas važan i zbog toga što se i kroz njega može ponešto saznati o tome da li je NATO odbrambena ili intervencionistička organizacija. Peto, zato što očito postoji tendencija uvlačenja malih zemalja u takve intervencije, za šta ovih dana nalazimo primer u vesti da je Crna Gora spremna da pošalje 35 vojnika u Avganistan.

U tom kontekstu sadašnja američka rasprava o izvlačenju naprosto zahteva da se ovde citira jedan stari tekst bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita, koji je uz izvesno opravdanje intervencije na Balkanu, podsećao na to da u svetu danas skoro 200 država i više od 70 međunarodnih operacija i intervencija čiji je cilj stvaranje ili održavanje mira, a da samo deo njih počiva na mandatu UN:

«Jedan od razloga za moju skepsu je što deo intervencija nije usledio samo iz humanitarnih, već i iz političkih razloga. Politički motiv, doduše, može da se pokrije humanitarnim ili međunarodnopravnim plaštom: ali politika ostaje – i brzo se umešaju politički i imperijalni instinkti. Sumnju budi i pitanje da li je mnoštvo humanitarnih intervencija donelo i mnoštvo uspeha. Neki od najočiglednijih primera neuspeha vidni su u istočnoj Africi: Ruanda, Burundi i Somalija…

Relativno je lako vojno intervenisati, ali uopšte nije lako povući se a da za sobom ne ostavite haos – to se vidi u Iraku, na Kosovu i u Bosni. Videće se i u Avganistanu. Danas niko ne govori da Kosovo treba napustiti – i to s razlogom; ni ja ne bih doneo takvu odluku. Ako želimo da odemo, to moramo veoma pažljivo i dugoročno da planiramo kako bi posle nas vladali uređeni odnosi. Ako nakon toga uslede ubistva i nasilje, intervencija je bila pogrešna. Pošto bi takvo priznanje bilo neprijatno, radije se ostaje. U slučaju Kosova i Bosne, svesni smo teškog propusta – da je intervencija pod plaštom humanitarnog delovanja predstavljala kršenje Povelje UN sa stanovišta međunarodnog prava (a učešće Nemačke je predstavljalo kršenje Ugovora dva plus četiri koji je osnova za naše ponovno ujedinjenje). Sa ovom greškom moramo svi da živimo.

UN i Savet bezbednosti ne mogu da prisile nijednu državu da učestvuje u vojnoj intervenciji; ne mogu ni ministarski savet Severnoatlantske alijanse ili generalni sekretar NATO. Ali Savet bezbednosti UN je 2001. mogao da da legitimitet intervenciji u Avganistanu, jer je tamo očigledno bazu imala teroristička Al kaida, koja je napala Ameriku i koja deluje širom sveta. Međutim, tada nisu utvrđeni način, obim i vremensko trajanje intervencije.

Činjenica je da je američko rukovodstvo imalo samo ograničenu predstavu o situaciji u Avganistanu. Nije znalo da su na severu zemlje planine visoke 3.000 i 4.000 metara, sa duboko usečenim dolinama. Nije bilo svesno činjenice da tamo mnogi narodi i još više plemena stotinama godina uče da žive jedni pored drugih, da se islamskim Avganistanom kao državom ne može vladati i da su strane sile više puta zbog toga intervenisale. Najmudriji intervencionist je bio Aleksandar Veliki; u zemlju je stigao sa zapada, iz današnjeg Irana, prešao preko Kiberpasa na istoku i vratio se. Englezi su tamo već dva puta izvukli deblji kraj, sa više desetina hiljada poginulih engleskih i indijskih vojnika; i Sovjeti su loše prošli. Danas se interveniše trupama koje čine samo trećinu sovjetske okupacione vojske.»

To je zapravo argumentacija za Šmitovu glavnu, dalekosežnu, poentu:

«Severnoatlantska alijansa je bila i ostala odbrambeni savez, a ne savez za transformaciju sveta. Sve dok NATO bude odbrambeni savez, njegovo postojanje će biti poželjno. Ali mi (Nemci) ne bi trebalo da učestvujemo u pretvaranju NATO u instrument za transformaciju stranih država, iako to neki političari predstavljaju kao izraz odgovornosti svetske politike….

Ne vidim razlog da (mi Nemci) ispunjavamo želju Amerike za dominacijom u NATO i da učestvujemo u iračkom ratu. Bila je to jedna od dve ispravne odluke kancelara Šredera – da ne učestvuje u ratu u Iraku…»