Prodajem glas

Vladavina naroda definitivno postaje ostvaren san svih koji se kunu u tržište.

Sasvim u skladu s demokratskom budućnošću koja je, futuristički, oduvek «već počela», u globalnom selu XXI veka glas birača dobio je konkretnu cenu i, možda ne slučajno, preračunatu u dolare.

Agencijska vest glasi da su Ukrajinci pronašli način za dodatnu zaradu u vreme ekonomske krize, pa su preko interneta uoči predsedničkih izbora ove nedelje, 17. januara, počeli da nude glasove. Početna cena je između 37 i 63 dolara u lokalnoj valuti, a podrazumeva se da će glas dati kandidatu koji je spreman najviše da plati. Svi ponuđači su naveli da su veoma razočarani u demokratiju i da su zbog toga spremni da glasove pretvore u robu.

«Više ne verujem u našu demokratiju i zato prodajem svoj glas», navedeno je u jednom oglasu. U drugoj ponudi piše da je za obične ljude sasvim svejedno ko će biti naredni predsednik, pa je iz toga dobro izvući bar neku korist.

Predstavnik ukrajinske Državne izborne komisije rekao je da nije siguran da li su takve ponude protivzakonite, ali je dodao da bi kupovina glasova to svakako bila.

Greška!

Prodaja glasova postoji koliko i demokratija. Ili, ako cepidlačimo, «zapadna» demokratija. A kupovina je još starija. Dva primera, oba iz zlatnog veka Periklove Atine. Kada bi neko građanima baš mnogo išao na živce – a nije mu se moglo dokazati da je kršio zakon – onda bi ga, glasanjem, proterivali iz grada/države na neko vreme, bez oduzimanja imovine ili neke druge kazne. Arheolozi su pronašli ogromne količine tih glasačkih listića – ostrakona, ulomaka grnčarije na koje su ugrebavana imena kandidata – i, na ne malo iznenađenje, otkrili da je rukopis na mnoštvu njih – isti. Ukratko, neko bi u nečije ime, i za povoljnu cenu, upisivao ime sugrađanina kog valja proterati. Iz istog vremena potiče i običaj isplate dnevnica članovima narodne skupštine – da bi bez gubitka u sopstvenom poslu radili posao predstavnika naroda. Nije mala stvar, jer je u skupštini Atinjana sedelo 6000 poslanika (na jedva nekoliko puta veći broj punopravnih građana).

A pred procvat multikulti demokratije u Srba šta smo imali? Lanč pakete i 100 maraka za učesnike skupova, što za događanje naroda, što za druge stranke i pokrete, kasnije.

Tako se, najzad, ta demokratska stvar razrešila. Ukrajinci su dali ponudu, sad analitičari demokratskog tržišta – bilo gde u globalnom demokratskom svetu – treba da obračunaju cenu koštanja. Na primer, država X: 10 miliona glasača puta prosečno 50 dolara jednako 50 miliona dolara investicije u četvorogodišnji mandat koji bi trebalo da se isplati s koliko neto profita… Pa kontrola štete, pa stopa rizika, pa oni koji će glas prodavati i preprodavati…

Ukratko, što manje birača to manje ulaganja. I sigurnija pobeda. A vi se posle čudite maloj izlaznosti.