Pravi i lažni azilanti

Berlinski Rajhstag i Prusku plemićku kuću deli dvadesetominutna šetnja. Uz malo mašte, mogla bi to da bude šetnja od političke učmalosti do žarišta političke trgovine. Naime, ove dve skupštinske zgrade – obe iz vremena Carstva – danas su dom nemačkog parlamenta (Bundestag), odnosno Veća nemačkih pokrajina (Bundesrat). U važnijem plenumu velika koalicija demohrišćana i socijaldemokrata ima komotnu većinu (504 od 631 mandata) te opozicijica u kojoj su Levica i Zeleni može samo jalovo da kritikuje. U Bundesratu je posve drugačije – taj dom predstavlja 16 nemačkih pokrajina koje, u zavisnosti od veličine, imaju najmanje tri, a najviše šest glasova. Pokrajine zastupa odgovarajući broj članova pokrajinske vlasti koji moraju glasati jedinstveno – svi za, svi protiv, ili uzdržano. Upravo tu leži moć opozicije jer Zeleni učestvuju u sedam, a Levica u jednoj pokrajinskoj vladi. Kako su u pitanju nešto veće pokrajine, koje nose četiri i više glasova, opozicija praktično može da blokira donošenje svakog zakona koji zahteva saglasnost Bundesrata.

Jedan od takvih zakona je i onaj o azilu, jer direktno zadire u nadležnosti pokrajina. Na tom frontu su linije razgraničenja delovale kristalno jasno: sa jedne strane su tvrdi demohrišćani, na njihovom desnom krilu još tvrđi bavarski populisti, spremni da optuže desetine hiljada nesrećnika da traže azil samo kako bi se okoristili o socijalni sistem, i da suverenim državama prete ukidanjem bezviznog režima; sa druge strane, ostale su bitne političke snage, koje podsećaju da je suština institucije azila to da svako može da ga zatraži kada se oseća progonjeno, te da jedna demokratska i pravna država, kakva Nemačka valjda jeste, svakome duguje pojedinačno i detaljno razmatranje zahteva. Ta podela političke scene u izbegličkim pitanjima narušena je dva puta žestoko u trećem mandatu Angele Merkel: prvi put kada su socijaldemokrate parafirale koalicioni ugovor na čijoj 109. stranici stoji namera da se Srbija, Makedonija i BiH proglase zemljama sigurnog porekla (vidi okvir); a drugi put pre dve sedmice, kada su Zeleni iz Baden-Virtemberga ipak digli ruku za odgovarajući zakon i tako ga propustili kroz Bundesrat.

IZDAJA U REDOVIMA ZELENIH: Bila je to neposlušnost partijskom vrhu kakva se retko viđa u hijerarhijama nemačkih stranaka. Istina, lideri Zelenih predosetili su izdaju, pa su danima uoči glasanja davali intervjue vodećim listovima, tražili da partija ostane jedinstvena, podsećali da je pravo na azil uzidano u temelje stranke. Nije pomoglo. Prelomio je Vinfrid Krečman, prvi čovek Baden-Virtemberga, inače prvi zeleni premijer neke pokrajine. Krečman će zbog toga u štampi biti obasipan epitetima sposobnog realpolitičara, hrabrog delatnika tako različitog od utopista koji vode stranku Zelenih na saveznom nivou. Jer, Krečman je u zamenu za glasove iz svoje pokrajine tražio – i dobio – ustupke za koje konzervativci ranije nisu hteli ni da čuju.

Tako će tražioci azila nakon tri meseca čekanja na odluku imati potpunu slobodu kretanja (sada ne smeju da napuštaju okrug u kojem je izbeglički dom), kao i pravo da se zaposle. „Kritičarima mogu da poručim: ovoliko nismo postigli ni dok su Zeleni i socijaldemokrate vodili saveznu vladu“, rekao je kasnije Krečman u intervjuu nedeljniku „Cajt“. Dodao je da je odluka bila teška, da su Romi na Balkanu diskriminisani i izopšteni, ali da to i dalje nije politički progon.

Jedva se u nemačkim novinama našao pokoji komentar u kojem nema oduševljenja pragmatizmom Vinfrida Krečmana. Nadregionalni „Frankfurter rundšau“ piše da je Krečman „prodao komad identiteta Zelenih na pijaci pogrešno shvaćene politike. Možemo se sporiti da li je politički azil pravo rešenje za ove ljude koji beže od bede i društvene izopštenosti. Ali nije reč (samo) o tome. Trenutno prisustvujemo eroziji prava na azil uopšte. „U medijima dominira stav da su Srbija i dve komšijske zemlje smeštene tamo gde i pripadaju, u grupu sigurnih zemalja. Tako je vodeći tabloid „Bild“, koji se svakog dana proda u 2,5 miliona primeraka, pisao da „nemamo posla sa banana-republikama ili terorističkim režimima. To su zemlje-kandidati za ulazak u EU, koji podržavaju i Zeleni. Proglašenjem tri države za sigurne zemlje ne suzbija se temeljno pravo na azil, već zloupotreba tog prava. A to pomaže onima koji su zaista progonjeni.“

DVE KLASE IZBEGLICA: Zaista progonjeni – to su došljaci iz Sirije, Iraka, Somalije, Avganistana, ljudi koji begom spasavaju živu glavu. Oni koji to zloupotrebljavaju – to su Romi sa Balkana, siromašni, ali ne i progonjeni. Da bi u krcatim domovima i nategnutim budžetima bilo mesta za progonjene, ove lažne azilante treba što pre skinuti sa grbače. To je uglavnom argumentacija u medijima i za kafanskim stolovima, a nakon odluke Bundesrata, ujedno i zvanično tumačenje nemačkog zakonodavca. Tako se stvaraju dve klase potencijalnih izbeglica, jedna koja ima pravo na fer postupak i druga koja nema, smatra opozicija. Zeleni najčešće optužuju vladajuće za „cinizam“ dok Levica otvoreno govori o „rastućem anticiganizmu“.

Povrh toga, hladnije glave poručuju da u Nemačkoj ne postoji nikakav stvarni problem sa izbeglicama, da ovako velika i bogata zemlja može i treba da prihvati više ljudi u nevolji (Švedska i Malta imaju tri puta više zahteva za azil po broju stanovnika). Ali birače je lakše impresionirati i zaplašiti velikim brojevima koji kažu da je trenutno 51 milion ljudi na svetu u izbeglištvu ili je interno raseljen, što je rekord još od Drugog svetskog rata. Tako će i Nemačka verovatno imati svoju rekordnu godinu, koja će prevazići stravičnu 1995. kada se bežalo od pokolja u Ruandi i Bosni. Do Nemačke je u prvih osam meseci ove godine stiglo 114.000 potražilaca azila, čak šestina iz Srbije, Makedonije i BiH. I dok Sirijci i Iračani dobijaju azilantski status gotovo bez izuzetka, Romi sa Balkana uspevaju tek u promilima.

Međutim, Bernd Mešović iz nemačke nevladine organizacije Pro azil ukazuje da Romi iz istih zemalja, sa istim problemima i obrazloženjima, u Belgiji ili Švajcarskoj dobijaju zaštitu u više od deset odsto slučajeva. „Procenat onih koji dobiju azil u Nemačkoj opao je tek kada je bivši ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih (bavarski CSU) poručio kako u zemljama Balkana nema progona“, rekao je Mešović za Dojče vele. Masovna diskriminacija Roma, odsečenost od obrazovnog, socijalnog, medicinskog sistema pa čak i vodovoda – ti argumenti Pro azila uglavnom ne dopiru do ušiju službenika Saveznog ureda za migracije i izbeglice. Otvorenijim se u aprilu pokazao Upravni sud u Štutgartu – on je pozitivno odlučio po tužbi dvojice Roma iz Srbije i dao im zaštitu u Nemačkoj. Objašnjeno je da, osim diskriminacije, njima u Srbiji preti postupak jer su tražili azil u inostranstvu. To je, smatrale su sudije, jedna vrsta progona.

Zvanični Berlin navodno ipak ne diže sasvim ruke od situacije Roma na Balkanu (i ne samo Roma, Pro azil kao ugrožene grupe često navodi homoseksualce i novinare). Sledeći put kada Merkelova bude prelistavala koalicioni ugovor, možda na onoj 109. strani vidi prilično apstraktno obećanje da će njena vlada zajedno sa Briselom insistirati da se u Srbiji i komšiluku „postignu brzi i održivi pomaci u cilju poboljšanja životne situacije“. Šta god to značilo.