Pokretne stepenice

Savladavanje korišćenja pokretnih stepenica je jedna od veština koju većina ljudi nauči posle samo nekoliko dizanja. Jednostavno kročiš na sredinu rešetke, držiš se za gumenu traku rukohvata i postaneš ravnopravni korisnik blagodeti velegrada.

Međutim, teškoće nastaju kad ulaziš sa zapadne strane grada, po uputstvima starije i sa teretom mlađe sestre koju su ti roditelji uvalili na obuku. Odevene u udobnu garderobu i obuću, toplo ste ispraćene na „autobusnoj“ u mestu vašeg bekstva. Majka vam je spremila za usput i ponude, a tata nekoliko zatvorenih koverata za Jajčane koji su pozajmili novac vašoj starijoj sestri. U toaletu krčme u Banji Koviljači presvukle ste garderobu i maskirale u zanosne ženske, sa belim cipelama i mesinganim štiklicama. Maskirnu garderobu dodala vam je na polazištu saučesnica kroz prozor druge strane autobusa. Plastična kesa sa natpisom čuvene tršćanske pijace dugo je bila sakrivana i pakovana u lokalnoj prodavnici, u kojoj je vaša saučesnica radila kao kasirka. U magacinu ste, ispred ogledala, vežbale prve korake na štiklama, posebno oponašajući radni položaj vaše drugarice. Tako ste naučile da se grudi sa prizemlja mogu dići na drugi sprat, blagim stezanjem mišicama u sam koren dojki. Taj postupak i njegovu efikasnost ste već oprobale u školi. Jednostavno, zauzmete položaj za klupom, gledate pravo u oči nastavnika geografije i uživate u reakcijama vaših školskih drugara, kada primete da je on zadržao pokazivač na lokaciji rudnika Idrija, objašnjavajući resurse vašeg Kaknja.

„Nemoj bona, panućeš!“, odgovarala te je sestra da stupiš na pokretne stepenice, pošto ste uspešno savladale uspon uz Balkansku i utopile u reku građana koja je rutinski forsirala ponornicu ispod Terazija. „Bjež´ bona, ti ćeš mene ućiti!“, otrgla si joj ruku i kročila hrabro. Desna napred, a leva malo zaostaje. E, ta prokleta leva, odnosno njen mesingani deo, našla je mesto između rešetaka i u onom smicanju platforme u gazišta, sazula ti je nogu. Odmah si je privukla zdravo postavljenoj desnici i uzdignute glave, kao da se ništa nije desilo, nošena uzbuđenjem ličnog poduhvata, uplovila na asfalt, paralelno sa šokiranom sestrom, koja je koristila mermerne stepenice.

„Gospođice, izgubili ste cipelu!“, sustigao vas je mladić kog si malopre, prilikom gegavog stupanja na sigurno tlo, ignorisala dok je delio reklamne letke za knjigu „Beograd za početnike“. Uočila si da je uzbuđen više od tebe kada ti je predao cipelicu skraćenu za mesingani deo. Delovao je kao tip koji veruje u ljubav na prvi pogled, ali si se bez reči okrenula i vukući sestru za ruku nastavila ka Pravnom. Tog trenutka si odbacila dalje prikazivanje tuđe bajke.

„Čestitam šarmantnoj koleginici na uspešno položenom ispitu“, izgovarao je profesor u poznim godinama, pružajući ti ruku, baš kao što je to prethodno radio tvojoj starijoj sestri, a kasnije i onoj mlađoj. Silazeći niz stepenice, na trbuhu si obema rukama zagrlila debelu knjigu poslednjeg ispita, nesvesno podstičući dizanje tvog proboja na više spratove. Naučenim koracima savladala si hod u razgaženim crvenim čizmicama sve dole do hrastovih vrata, koja su ti uvek otvarali prodavci skripti uz sočna dobacivanja. Vrata su otkrivala Bulevar revolucije u smeru ka Trgu Marksa i Engelsa.

Tlo ti više nikada nije izmicalo. Naprotiv, naučila si kako se to drugima dešava u tvom prisustvu. Jednostavno, padaju oko tebe. Zatrči se tako vršnjak, kresne varnica, ponada se on, a u trenutku kada sprintujete da pobegnete iz bolesne veze, u samom fotofinišu, ti pobediš za bradavicu. Sa starijima je lako, sa njima kao sa decom. Turiš plen u krilo, a prosedu glavicu primaziš na prsa, kao ona zemljakinja što i dalje grli kasu. Naravno, objekat biraš pažljivo, dominiraš fizički, a struka vam je uglavnom ista. Čekaš tako u svojoj radnoj busiji, skandalizuješ okolinu ne objašnjavajući prirodu tvog odnosa. A on u karijeru kao iz katapulta.

„Vidi, ovaj mali em ume u struci, em ume sa ženama“, dolaze do tebe ogovaranja. Prijaju ti i ona kvarna: „Našla riba starca!“ Mlađoj sestri si uzor, a od starije primaš uputstva. Usluge pružaš samo kao uzvratne.

Dok polažeš zakletvu za novu ulogu koja ti je poverena, prolaze ti slike onog savlađivanja veštine korišćenja pokretnih stepenica. Samo hrabri ulaze u takvu zamku. Odabereš plen i bez straha kreneš u nepoznato. Životinjama je teže. Tako, lisica krene na svoj plen, pa zvek u kljuse. Posle izbezumljeno vuče metal po šumi. Tamo je zemlja vlažna pa se metal u nju zariva. Nisko rastinje nekako počupa, ali iznemogla i razapeta pada kada pogrešno proceni da će na proplanak izaći prolaskom između dve susedne mladice. Dobro, u gradu je to nemoguće. Ne osvrću se ljudi na tvoju ličnu zvonjavu. Metalne ploče vezane za levicu, kao zamke obaraju sve koji te mimoilaze. Uživaš ti u prizoru, a metal se udarajući po pločnicima i asfaltu polako tanji. Postajući zatupljen na mestima koja su najviše izložena udarcima, polako gubi onu ubitačnu moć. Na kraju ga vučeš iz navike, jer te se ljudi i bez njega plaše. Uveče teraš starca da počne od levog gležnja.

Birajući kostime za novu ulogu, ugledaš iznenađen pogled prodavačice koja ti pomaže. Okreneš se u pravcu izvora njene pažnje i zapaziš događaj kao iz vremeplova. Mlada dama odbija da prihvati cipelu koja joj je ostala na pokretnim stepenicama. Mladić je ubeđuje da je njena, pokazujući na bosu nogu. Tek što prepoznaš dijalekt, a oni se, držeći se za ruke, udaljavaju sve do stepenica koje ih iz robne kuće odvlače na dole.

„Ovo je kao u filmu!“ komentariše prodavačica, dok pakuje tvoje komplete. Ima jedan unosniji film, pomisliš.