Podrška Prištine povratku je samo deklarativna

Republika Srbija je na prvom mestu u Evropi po broju interno raseljenih lica. Sa Kosova i Metohije (KiM) je skoro 230.000 interno raseljenih lica, od čega je oko 18.000 raseljeno unutar KiM. Od ukupnog broja interno raseljenih u Srbiji van KiM (209.112) na bazi istraživanja UNHCR-a i KIRS-a iz 2011. godine, identifikovano je 97.000 lica u potrebi, tj. otežanog socijalnoekonomskog položaja, kojima je potrebna pomoć. Manje od pet odsto interno raseljenih lica vratilo se na KiM. Prema podacima UNHCR-a u AP Kosovo i Metohiju iz Srbije se vratilo svega 12.145 lica, a tek je oko 4000 njih ostvarilo održivi povratak (1,9 odsto). Održivi povratak ostvaren je pretežno u ruralnim sredinama u najvećem broju opština. Od ukupnog broja povratnika, preko 70 odsto je nesrpskih povratnika. Kvartalni izveštaji generalnog sekretara UN o UNMIK koji se razmatraju u Savetu bezbednosti ukazuju na zabrinjavajuću tendenciju smanjenog povratka interno raseljenih lica.

RAZLOZI SLABOG POVRATKA: Zaključak na forumima i sastancima koji su održavani po pitanjima povratka jeste da postojeći model povrataka nije dao rezultat i da povratci nisu bili održivi. Proces povratka ne može da bude izgrađen samo na osnovu dobre volje većinske zajednice, što je trenutno slučaj na Kosovu i Metohiji. Interno raseljena lica se vraćaju, ali samo mali broj njih ostaje. Činjenica je da je broj povrataka i dalje zanemarljiv i sporan. Glavne prepreke održivom povratku jesu bezbednosna situacija, nedostatak efikasnog mehanizma za zaštitu i pristup pravima, nerešeno pitanje povratka imovine, nemogućnost korišćenja uništene, uzurpirane stambene i poljoprivredne imovine, nedovoljno fondova za rekonstrukciju i izgradnju kuća i stanova povratnicima, otežan pristup javnim službama i mogućnost upotrebe maternjeg jezika, odsustvo ekonomskih mogućnosti koje bi podržale povratak, komplikovane procedure povratka, nedostatak političke volje u Pokrajini. Na delu je favorizovanje individualnog u odnosu na grupni povratak, a kada se i desi, favorizuje se grupni povratak u multietničke sredine i uvek uključuje obavezu balans komponente (benefit albanske zajednice). Takođe, najveći broj povratnika se vratio spontano, samostalno. Ovo je jasan pokazatelj učinka i podrške povratku pokrajinskih vlasti.

Na deklarativnom nivou postoji politička podrška privremenih pokrajinskih institucija da se stvore preduslovi za povratak, ali istovremeno znatan broj opština kao izvršioci aktuelnog povratka ne daju podršku procesu. Najnovija dešavanja povodom organizovanih i najavljenih poseta interno raseljenih lica Đakovici i naseljima u opštini Suva Reka povodom verskog praznika Uspenja Presvete Bogorodice ponovo potvrđuju da ne postoji odgovornost lokalne zajednice primaoca za uspeh poseta „Idi – vidi“ i povratka uopšte, da nije ostvaren napredak po pitanjima bezbednosti i slobode kretanja tokom poseta, pojednostavljivanja procesa, smanjenja dramatičnosti koja ih okružuje, i da zajednica koja ih prima ne garantuje njihovu bezbednost i sigurnost u isto vreme. Još uvek postoji veliki spisak ljudi koji nisu mogli da učestvuju u takvoj poseti, i još uvek postoje lokacije koje interno raseljeni danas ne mogu da posete. Lokalne vlasti ne pokazuju spremnost da omoguće građanima da posete svoje domove, da učestvuju u različitim forumima i da se vrate ako to žele.

MEĐUNARODNA ULOGA: Pitanju produženog raseljenja međunarodna zajednica posvećuje sve manje pažnje, a donatori više ne izdvajaju sredstva za to jer su se preusmerili na veliki broj starih i novih žarišta izbeglica u svetu. Predstavnici UNHCR-a su u julu ove godine još jednom izrazili spremnost da pomognu u pronalaženju rešenja uključujući i pristup na dva koloseka: povratak i lokalnu integraciju. Logično je da posle 15 godina i u postojećim okolnostima većina interno raseljenih lica ne želi da se vrati, njihova odluka ipak zavisi pre svega od uspeha u stvaranju približno jednakih uslova u mestu raseljenja i potencijalnog povratka. Za Srbiju je to važno jer ne želimo da prihvatimo politiku svršenog čina kod prinudnih migracija stanovništva. Na značaj pitanja povratka UNHCR je ukazao u saopštenju od 13. juna, povodom izveštaja Č. Bejanija, specijalnog izvestioca za ljudska prava interno raseljenih o poseti Srbiji. U saopštenju postoje jasne reference na oba vida trajnih rešenja, uključujući stvaranje uslova za povratak i probleme sa kojima se povratnici susreću u pogledu imovinskih i drugih prava na KiM.

Ako se razmatraju samo tri ključna pitanja koja utiču na održivost procesa povratka, a to su poštovanje pravnog i političkog okvira sfere povratka, sve gora bezbednosna situacija na povratničkim lokacijama i lokacije na kojima preovlađuju tenzije između povratnika i primajuće zajednice, dobija se dugačak spisak lokacija gde je nemoguće ili je otežano organizovati i realizovati „Idi vidi“ posete povratnika (Gnjilane: Gornje Nerodimlje; Peć: Đakovica, Loćane, Dečane, Grabanica; Priština: Kajlovica, Slovinje; Prizren: Kijevo (SO Mališevo), Dvorane, Zojić (Prizren), Lešane i Mušutište (Suva Reka). Ove lokacije se navode i u Zaključku izveštaja Misije OEBS-a na Kosovu.