Ožiljci brisanja

Državljani Slovenije kojima je građanski status oduzet u vreme sticanja samostalnosti te zemlje, poslali su Sudu za ljudska prava u Strazburu 645 nove tužbe protiv Slovenije.

Sud u Strazburu je juna 2012. presudio da je Slovenija postupkom prema „izbrisanima“ kršila odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima, koje se odnose na poštovanje privatnog i porodičnog života.

U postupku „Kurić i ostali protiv Slovenije“ šestorici iz grupe koja je tužila Sloveniju zbog brisanja iz stalnog registra državljana u tom je predmetu sud u Strazburu priznao pravo na nematerijalnu odštetu od po 20.000 eura, a Sloveniji naložio da u roku od godinu dana donese predlog odštete za ostale izbrisane.

Na tu odštetu bi imao pravo deo od 25.000 osoba isključenih iz stalnog registra stanovništva posle osamostaljenja Slovenije. Takozvani „izbrisani“ su zahtevali odštetu od 260 evra za svaki mesec dok su bili u tom statusu – koliko bi iznosila socijalna pomoć obzirom na to da ih je brisanje iz državljanstvo ostavilo bez posla, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, da su imali teškoće u rešavanju stambenog putanja, pri konkurisanju za stambeni kredit, a oko 5.000 dece je izgubilo pravo na školovanje. Prema zahtevima izbrisanih, Slovenija bi trebalo da im isplati oko 270 miliona evra odštete.

Po državnoj verziji, izbrisanima bi bilo isplaćeno 32 miliona evra odštete – 40 evra po mesecu provedenom van liste državljana.

U prvoj grupi su „izbrisani“ kojima je ponovo regulisan status i oni zahtevaju da se prema njima postupi kao prema šestoro ljudi koji su prošle godine pobedili u Strazburu kada je Ljubljani naloženo da im isplati 20.000 evra.

U drugoj grupi su oni koji su u Sloveniji na osnovu zakona iz 2010. godine uložili zahtev za obnovu statusa državljanina, ali njihovi zahtevi nisu rešeni, a u trećoj grupi su oni, kojima je zahtev na osnovu tog zakona odbačen.

Te dve poslednje grupe će na sudu dokazivati da je i zakon iz 2010, suprotan Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima.

Podaci slovenačkog ministarstva za unutrašnje poslove (Ministrstva za notranje zadeve) pokazuju da je na dan 24. januara 2009. od 25.671 osoba u statusu izbrisanih, 1.302 osoba je u tom statusu i umrlo, 10.943 nije imalo uređen status, 7.313 je dobilo državljanstvo, 13.426 izbrisanih u Republici Sloveniji nije imalo uređen status.

U Sloveniji je pred proglašenje samostalnosti živelo oko 30.000 doseljenika koji u Sloveniji nisu imali stalno prebivalište. Od sedamdesetih godina prošlog veka najviše ljudi (40 odsto) preselilo se u Sloveniji iz Bosne i Hercegovine, a šestdesetih prevladovali su doseljenici iz susedne Hrvatske.

Preseljavanje je bilo izrazito urbano: 80 odsto doseljenih naselilo se u gradovima. Većina se zaposlila u industriji i građevinarstvu. Građevinska preduzeća u Sloveniji su, na primer, u velikoj meri zavisila od doseljenih radnika, koji su činili i do 70 odsto zaposlenih. Oni su većinom stanovali u samačkim domovima i zato nisu mogli prijaviti prebivalište u Sloveniji. Prijava stalnog prebivališta nije bila moguća u slučajevima stanovanja u objektima koji su bili namenjeni privremenom boravku («samski domovi» kojih je, na primer bilo 62 u Ljubljani 1980), kao ni oni koji su stanovali u nelegalnim objektima («barakarska naselja» kojih je bilo 18 u Ljubljani leta 1980). Za prijavu stalnog prebivališta je bio potreban dokument koji je potvrđivao pravo na stanovanje po ugovoru o unajmljivanju stana, ili o rodbinskoj vezi. Deo onih koji su kasnije izbrisan živeo je u običnim kućama (verovatno bez papira), a ne u kolektivnim objektima.

Ti podaci objavljeni su u publikaciji Ožiljci brisanja – Prilog za kritično razumijevanje brisanja iz registra stalnog stanovništva Republike Slovenije (Mirovni institut, 2010.)

U toj publikaciji su objavljeni nalazi istraživačkog i akcijskog projekta »Izbrisani stanovnici Slovenije – Izazov za mladu nacionalnu državu« koji je u razdoblju od 2007. do 2009. sproveo ljubljanski Mirovni institut.

Autorice Neža Kogovšek, Jelka Zorn, Sara Pistotnik, Uršula Lipovec Čebron, Veronika Bajt, Brankica Petković i Lana Zdravković posmatrale su čin i posledice brisanja iz registra stalnog stanovništva kroz prizmu društvene i ekonomske tranzicije, gradnje zajedničke evropske politike na području migracija, zaštite ljudskih prava, zdravlja izbrisanih, zaštite manjinskih prava, uspostavljanja nove nacionalne države te emancipacije i formiranja izbrisanih kao političkog subjekta.