Ostavka predsednika Srbije Borisa Tadića: Pastir i vuk

„Vreme“ je u prošlom broju objavilo „Popul(ar)istički rečnik demagogije“. U četvrtak još aktuelni, od petka već svojevoljno bivši, predsednik Srbije Boris Tadić, kao da se trudi da ispuni sve kriterijume, koje ovaj „priručnik za birače“ navodi, ne bi li građani prepoznali populiste i demagoge u redovima političara.

Što reče Aleksandard Vučić – predsednik nije sebi, kao što sam kaže, „skratio mandat“ za deset meseci, već je podneo ostavku. Ostavku je Tadić podneo iz ličnih i partijskih interesa na osovu računice da bi raspisivanje predsedničkih istovremeno sa parlamentarnim i lokalnim izborima i njegovo aktivno uključivanje u izbornu kampanju moglo Demokratskoj stranci da pomogne da u nekom obliku zadrži vlast. To je omalovažavanje, nipodaštavanje, obezvređivanje, zloupotrebljavanje i tako dalje predsedničke funkcije, koja bi trebalo da bude jedan od stabilizatora politike i društva. Kod Borisa Tadića – predsednika države i predsednika DS-a – prevovladala je partijska funkcija. Baš lepo, što je jedna od tema izbornih kampanja, kako drugih partija, tako i DS-a, „ukidanje partokratije“.

Hajde što je Tadić podneo ostavku na najvišu državnu funkciju zarad koristi partije kojom predsedava, nego još i obrazloženja zašto to čini – kao jedna velika kutija obmotana celofanskim šljaštećim papirom sa onim plavim evropskim zvezdicama iz koje kada se otvori iskoči pajac: Tobože, građani su mu rekli da je bolje da se svi izbori održe istovremeno – praćeni anketama da je preko 60 odsto birača za održavanje opštih izbora – pa da bi se uštedeo novac poreskih obveznika, da se ne izgubi čitava godina na izborne kampanje, nego da se lepo sve završi 6. maja, pa da zasučemo rukave i bacimo se na političke i privredne reforme… Give me five. A šta bi to blokirali i remetili predsednički izbori održani početkom 2013. gdine?

Poruka može da se tumači samo na ovaj način: svi drugi su toliko loši, da tražimo od vas da nam date da ponovo zauzmemo sve državne funkcije i nastavimo kao do sada, a što usput pričamo o „ratu i miru“, prodajemo šarene laže o Kosovu i Evropi, dajemo ostavke na funkciju predsednika države i tako dalje, pa to je deo naše političke kulture. Sa ovakvim providnim obrazloženjem „proforma“, tek da se nešto kaže, zašto se prevremeno odbacuje predsednička funkcija, ciljna grupa Tadića i DS-a prosto ne može da bude grđanski, politički obrazovan svet.

Što reče Ivica Dačić, mogao je Tadić sve to ranije da saopšti, a ne da čeka do poslednjeg trenutka i podnese ostavku usred izborne kampanje ne bi li poremetio izbornu taktiku drugih. Time što svi iz DS-a ili javno podržavaju ostavku Tadića, ili ćute, ispada da DS u punom sastavu unisono stoji iza poteza svog šefa, koji je eto i predsednik države, pa komletan DS snosi odgovornost za kaljanje ugleda funkcije predsednika Srbije.

Nešto debelo nije u redu, kada Boris Tadić i DS svojim neverodostojnim potezima i delimičnim reformama svoje prirodne birače, one koji priključenje Srbije EU i evropeizaciju Srbije vide kao jedinu alternativu, teraju u izbornu apstinenciju, jer su svima drugima i suviše zgađeni da bi im dali svoj protestni glas.

Teško je naći neko drugo obrazloženje za Tadićevu ne-bi-li-bio-ponovo-izabran ostavku, osim da možda interna ispitivanja javnog mnjenja DS-a pokazuju da toliko loše stoje, da naprosto mora nešto da se preduzme, ma koliki rizik to sa sobom povlačilo i ma koliko to jednostavno nije pristojno. Pa stavljaju predsednika Tadića u prvi plan ne bi li se sve ponovo vrtelo oko njega, pošto očigledno nemaju kandidata za šefa vlade pogodnog da ga istaknu u kampanji za parlamentarne izbore. To je računica, da će dobar marketing, kao do sada, uspeti da neutrališe opšte nezadovoljstvo.

Koliktivna laž je, da su građani Srbije većinski pre četiri godine glasali za Evropu. Nakon tadašnjih izbora većinu u parlamentu su imali Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka Srbije i Socijalistička partija Srbije, čiji tadašnji birači svakako nisu bili EU-entuzijaste, niti se u kampanji dalo naslutiti da će Ivica da se pobratimi sa Borisom, da će Dačić kasnije postati Evropejac godine, te da će njih dvojica „vući Srbiju ka Evropskoj uniji“. Građani Srbije su pre četiri godine iz raznoraznih razloga većinski glasali antievropski. Poslednjih meseci podrška evrointegracijama u istraživanjima javnog mnjenja nikada nije bila niža.

Na prošlim predsedničkim izborima kandidat SRS-a Tomislav Nikolić dobio je kandidata DS-a Borisa Tadića u prvom krugu predsedničkih izbora sa skoro četiri odsto prednosti, da bi Tadić u drugom krugu dobio nešto preko 107.000 glasova više, što je razlika od 2,34 odsto. Tada je izborna kampanja zaoštrena na dilemu: Ili zli velikosrpski vuk Toma, ili evropsko jagnje Boris.

U međuvremenu, Tomislav Nikolić je promenio ploču i sada se njegovi i proklamovani ciljevi Srspke napredne stranke ne razlikuju od onoga što priča Tadić i zašta se zalaže DS. Nagoveštaj ponavljanja svođenja kampanje na crno-beli izbor – što rečee Jelana Trivan ovi izbori su pitanje „rata i mira“ – deluje autistično. U međuvremenu, percepcija birača je, da Boris Tadić iz svog kabineta na Andrićevom vencu vuče sve konce u Srbiji, te da je shodno tome on najodgovorniji za sve što ne valja, a ne valja mnogo toga. U međuvremenu, bila za to kriva kriza ili svašta još po nešto, mnogo se teže živi, standard građana je niži, nezaposlenost veća, a dinar pada li pada. Pošto je opšti utisak da je predsednik države Boris Tadić kao predsedavajući DS-a uticao na sve ključne odluke vlade Srbije, mnogi bi u njemu mogli da prepoznaju glavnog krivca za sopstvenu muku. Nikoliću je dovoljno da viče: pa, vidite šta su radili protekle četiri godine.

Procena Borisa Tadića i DS-a je očigledno da su dovoljno dobro radili, te da će zajednički biti reizabrani.