Osnivanje stranke

Vidim ovih dana oglas na televiziji da neka nova socijalistička stranka poziva građane da dođu po „vrednosnu pošiljku“ i ponesu ličnu kartu da se usput potpišu pod izbornu listu te partije. Zaključujem – ovi su sasvim uprostili postupak kupovanja narodne podrške i nije ih sramota. Očigledno je reč o momcima koji su pronikli u suštinu ovdašnje politike. Možda u tom porivu koji pokreće neke ljude da osnuju organizaciju koja će napokon izvesti ovaj narod na pravi put ima i nečeg uzvišenog – što mi sa strane ne uočavamo i ne razumemo, pošto nas ne muče svenarodne nevolje ili smo jednostavno bez dovoljno energije, pa nam se čini da ne možemo pomoći u toliko odgovornim i teškim poduhvatima. Ili ne znamo kako se to radi?

Istina, jednom sam, pre sedam godina, sasvim iz blizine gledao kako se osniva nova politička stranka – u svojstvu honorarca. Bila je to ona hiperinflaciona 1993. godina, u jesen, kada su nam plate pale na nekoliko nemačkih maraka mesečno. U tom trenutku pozvao me je jedan dosta uspešan novosadski preduzetnik da se uključim u političku stranku koju je nameran hitno da osnuje. Kako je bila reč o čoveku koga sam slabo poznavao (pa nisam mogao „srpski“ da mu odgovorim) – izrazim zahvalnost što mi je učinio tu ponudu i objasnim mu da mislim da je prošlo vreme kada su novinari mogli biti partijski aktivisti itd. Dakle, kažem mu da sam prinuđen da odbijem njegov laskavi predlog i upitam ga, usput, koje će osnovne političke orijentacije biti njegova stranka.

Moj sagovornik se počeše po glavi, pa reče da je upravo o tome hteo sa mnom da se prokonsultuje – jer „novinari svašta znaju“. Pošto je već našao jednog sposobnog potpredsednika buduće stranke, inače vojvođanskog Mađara, on bi hteo neku stranku građanske a ne nacionalne orijentacije. No, ako već ne mogu da uđem u inicijativni odbor za osnivanje te stranke, da li bi se prihvatio nekog savetničkog posla – on bi to pristojno honorisao. Tu sam se već zainteresovao – pa sam ga upitao šta bi taj posao podrazumevao. On mi za početak predloži, ni manje ni više, nego da napišem program nove stranke.

Do tog trenutka pisao sam doista svašta – ali program jedne stranke zaista nikada. Čak sam na jednoj vojnoj vežbi imao zadatak da kao pripadnik „plavih“ napišem preteće „okupatorske proglase“ koje bi snage „narodnog otpora“ (dakle „crveni“) noću cepale sa zidova i taraba. Pomagali su mi (ili ja njima) današnji glavni urednik NIN-a i budući direktor RTS-a – ali se stvar rđavo završila kada se naš džip direktno sudario sa oklopnim transporterom, a moji drugovi završili u bolnici (meni ništa). Pisao sam i deci svojh rođaka i prijatelja maturske i seminarske radove – i to iz raznih oblasti, od geografije do psihologije („daj, molim te, stvar je hitna, a vama novinarima je to lako“ – a vraga je lako). Pisao sam u vojsci žalbu jednom kaplaru koji je bio kažnjen zbog „samovoljnog udaljavanja“ – to jest noćio je kod neke devojke u obližnjem selu. Osnovna teza mi je bila da je čovek imao časne namere, ali je kapetan iscepao tu žalbu pred celim strojem i umalo da i ja nastradam (jer je desetar, u trenutku slabosti, priznao da sam je ja pisao, zarad ključa od oficirskog klozeta). Pomagao sam nekim zaljubljenim a nepismenim drugovima da napišu nadahnuto ljubavno pismo itd. Rečju, pisao sam svašta, ali stranački program do trenutka o kome vam pričam – nikada. Ipak, kad mi je osnivač stranke nabacio iznos mogućeg honorara, prihvatim pogodbu oberučke, iako je rok za izradu ideologije i strategije nove partije bio sasvim kratak – do sutra.

Nabavim brzo nekoliko programa srpskih stranaka „demokratske orijentacije“, sednem za pisaću mašinu (predkompjutersko vreme) i krenem redom – preambula, pa dalje. Sloboda, demokratija, tržište, obnova, budućnost itd. Vidim ide mi, pa napravim nešto duži program od onih na koje sam se ugledao. Da mi poslodavac ne kaže da sam otaljao posao. Doista, kada sam mu odneo taj program „načisto“ otkucan bio je sasvim zadovoljan – no nisam siguran da ga je pročitao. Stranka je, ubrzo, osnovana sa dosta muke jer se nije bio okupio dovoljan broj „osnivača“, tako da smo mi, koji smo se tu zatekli „po prirodi posla“, imali muke da savladamo ranije poručeno posluženje.

Osnivač stranke, da ovu priču privedemo kraju, imao je problema i oko prikupljanja potpisa za svoju kandidaturu za izbore, pa ga je ulazak u „izbornu koaliciju“ sa jačim strankama građanske i demokratske orijentacije (da bi se našao na njihovom spisku) – mnogo koštao (kako mi se opravdavao kad mi nije isplatio dogovoreni honorar, već mnogo manji) – a narodni poslanik nije postao. Taj čovek, koji nažalost nije više među živima, nije imao hrabrosti da dâ oglas da će svaki potpis platiti „vrednosnom pošiljkom“ – a to bi ga izašlo jeftinije od spomenute koalicije.

Inače, smatram da neuspeh te stranke nije bio programske naravi. Čak bih rekao da je ona imala program skoro isto toliko dobar koliko i ovih 18 stranaka koje su pod firmom DOS-a sada tako uverljivo pokupile narodnu volju.