Nemamo elitu, imamo oligarhiju

U trećoj po redu emisiji „Zumiranje“, glavni urednik nedeljnika „Vreme“ i sociolozi Vladimir Vuletić i Jovo Bakić razgovarali su o društvenim, političkim i privrednim elitama u Srbiji.

Po mišljenju Jove Bakića, u Srbiji je pre reč o oligarhiji nego o eliti: „Oligarhijski sistem je uspostavljen još u ranijim vlastima, a desila se samo kvalitativna promena u tome što politički vođa želi da bude na čelu oligarhije. Ranije su političke vođe bili samo jedan njen deo. Aleksandar Vučić je na čelu oligarhije, a oligarsi dolaze njemu, da ne bi završili na sudu ili u zatvoru. Danas morate da se ulizujete komandantu oligarhije da biste mogli da dobijete deo kolača. I to je jedina promena koja se desila 2012.“

Vladimir Vuletić smatra da u prilično haotičnoj situaciji u Srbiji zapravo ima sistema: „Ako posmatramo poziciju političke elite sa centrom u liku Aleksandra Vučića, oni su preuzeli dva nepopularna zadatka: jedan je Kosovo, drugi je privatizacija. Milošević je više od decenije vladao zastupajući kontrapoziciju, s jedne strane nacionalističku, s druge socijalističku. Ljudi se nisu mnogo promenili za ovih deset godina, ali slično biračko telo koje je glasalo za Miloševića danas glasa za Vučića. Ali, imate situaciju u kojoj nema ozbiljnih emisija u kojima bi se govorilo o ozbiljnim društvenim pitanjima, a sve ostalo nije čak ni medijska manipulacija, nego neki ‘vatromet’ koji služi zaglupljivanju javnog mnjenja, kako ljudima ne bi palo na pamet da postave važna pitanja.“

ELITNI MEDIJI: Povod za analizu medijske slike u Srbiji, jer i mediji nesumnjivo formiraju ili čine društvenu elitu, bio je slučaj tabloida „Informer“ i skandala sa naslovnom stranom na kojoj su objavljeni pornografski snimci. Urednik „Informera“ Dragan J. Vučićević izvinio se javnosti zbog neistinite tvrdnje da je na snimcima nedavno izabrana predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović. Naglasivši da je „Informer“ interesantno glasilo, jer je jednom prilikom u njemu objavljen čitav izmišljeni intervju sa Jovom Bakićem, ovaj sociolog istakao je da je, po njemu, čitava medijska scena „zapravo jedno ogromno đubrište koje se đubri iz Vlade Srbije“: „U tom smislu, ‘Informer’ ne zavređuje nikakvu pažnju, osim kao provodnik primitivizma sa najvišeg mesta.“

Kada je reč o formiranju elita, učesnici „Zumiranja“ saglasni su da je najprikladniji naziv za to prosto kadriranje. „Moji prvi sukobi u akademskoj zajednici su bili vezani za kadrovska pitanja, da li će doći ovaj ili onaj asistent, a to je bilo baš davno“, kaže Vučetić: „Iza toga stoji očekivanje da će izabrani biti lojalan. Dakle, to je očekivanje lojalnosti, a ne kvaliteta, verovanje da vam moć obezbeđuje to što ćete negde postaviti svog, a ne stručnog čoveka.“

Vuletić smatra da je drugi deo priče i to što smo mala zajednica, pa štitimo svoje do poslednjeg, a kad neko ukaže da je to problem, ignorišemo ga.

INTELEKTUALNA I DRUŠTVENA ELITA: Kada je o elitama reč, u njih svakako spada i intelektualna, odnosno akademska elita. Oba gosta emisije „Zumiranje“ dolaze iz akademskog okruženja, ali su preko kolumni koje pišu za dnevne novine, prisutni i u široj javnosti. „Ako čovek želi da doprinosi javnosti ima obavezu da svoje znanje daje na uvid, na službu javnosti“, objasnio je Bakić: „To je obaveza intelektualca. Intelektualac je čovek koji je završio neke škole i bavi se pitanjima od opšteg interesa. Ima obavezu da kaže ono što misli i kako je do toga došao, a onda javnost ima potpunu slobodu da procenjuje da li iza toga ipak postoji neki interes ili ne.“

Dragoljub Žarković istakao je da bi pozicija zaštitnika građana Saše Jankovića trebalo da bude važna i da reprezentuje elitu. Posle njegovog dugotrajnog insistiranja u javnosti da od Vojnobezbednosne agencije ne može da dobije odgovor šta se desilo u sukobu Andreja Vučića i Žandarmerije, ministar odbrane izjavio je da neće da mu odgovori jer je pitanje smešno. „Onda Jankovića malo-malo pa neko u javnosti čerupa. Poslanik SNS-a Vladimir Đukanović na TV Kopernikus priča o ombudsmanu kao o nekoj bitangi, ogovara čoveka najodvratnije. I sve vreme se provlači teza: ko je taj da pita nešto Vojnu bezbednost. To formiranje uverenja da zaštitnik građana ne sme ništa da pita VBA je opasno.“

Prema mišljenju Jove Bakića, to pokazuje odnos izvršne vlasti prema nezavisnim institucijama koje su formirane kao zastupnici javnosti: „To su tela koja služe za prevenciju zloupotrebe vlasti. Nažalost, ljudi u izvršnoj vlasti ne shvataju značaj te institucije, ili je možda jako dobro shvataju, pa im je to neprijatelj, pa mu pominju platu. Ali, njegova plata je zaslužena. On je dobro plaćen baš da vlast ili neka druga moć ne bi mogle da ga korumpiraju.“

MOJI I TVOJI TAJKUNI: Kada je reč o privrednoj eliti, Žarković zapaža da ovde tranzicija traje 25 godina, i sa svakom promenom vlasti dolazi do težnje da „moji tajkuni smene tvoje tajkune“: „Sad imamo Vučića koji je popularnost stekao borbom protiv tajkuna i čini mu se da bi svako otkrivanje afera oko njegovih tajkuna moglo da ugrozi njegovu poziciju ‘Robina Huda’.“

Jovo Bakić objasnio je mehanizam onoga što je po njegovom mišljenju oligarhija na konkretnom primeru. „Od 1992–93, kada se dogodilo formiranje oligarhije, ovde manje-više vlada jedan kontinuitet. Vučić jeste uveo određene promene, ali na verbalnom, a ne na suštinskom planu. Na primer, njegov kum, ili bar mediji tvrde da mu je kum, Nikola Petrović ranije nije bio bitan ni moćan, ali sada je to postao. On se zapravo nadovezao na nešto što je postojalo ranije – 2011. ušao je u krug ljudi koji su se obogatili čerupanjem Energoprojekta. A 2012, pred izbore, Vučić potpisuje ugovor sa malim akcionarima Energoprojekta da će se međusobno podržavati. Dakle, potpisuje sporazum sa ljudima koji su u sukobu sa ovima koji su Energoprojekt čerupali. Za vreme predizborne kampanje taj sporazum se poštuje. Posle izbora, on na to zaboravlja. Petrović je, dakle, 2011. postao blizak tim ljudima koji su čerupali Energoprojekt. Neki od njih imaju krivične prijave, među njima ovaj Dragan Klisura. Čovek je automehaničar, cenim ga jer nije kupio diplomu. On postaje vlasnik firmi koje je imao Nikola Petrović, jer ovaj prelazi u Elektromreže.“ Bakić smatra da se na ovom primeru najbolje vidi kako izgleda tehnologija vlasti koja se održava prijateljskim, pobratimskim i drugarskim mehanizmima, uz pomoć „svojih“ ljudi.

Po Vuletićevom mišljenju, proces stvaranja privredne elite krenuo je konverzijom političke u ekonomsku moć: „Mi vidimo da danas ljudi koji zauzimaju ključne pozicije potiču iz tog perioda. Ali ne smenjuju se sa smenom vlasti samo privredne elite, već dolazi do smene svih garnitura koje mogu bitno da utiču na reprodukciju sistema, po drugarskom principu. Da mi zaista imamo elitu, svaka smena vlasti zadržala bi najveće delove tih garnitura, a bilo bi zamenjeno svega nekoliko ljudi.“

Vuletić smatra da je cela današnja kapitalistička klasa nastala od onih koji su preuzeli kontrolu nad bogatstvima iz perioda socijalizma i da Vučić tu nije napravio nikakav preokret. „Problem je što je on u kampanji obećavao da će prekinuti sa tom praksom, ali svakog dana se umnožavaju dokazi da se sa tom praksom nastavlja i da ona raste“, smatra Bakić.