Napojnica

Napojnica je oblik zadovoljavanja socijalne pravde. Daje se onome ko nam čini nekakav ugođaj, a da za to (uglavnom) nije adekvatno nagrađen. Kako bi se ta nepravda makar malo ispravila, korisnik usluge plaća malo više od dogovorene cene, naglašavajući da višak ide radniku a ne gazdi. Ređi su slučajevi kada se radnik i gazda otelotvore u jednoj osobi, i takvome se napojnica daje ukoliko se usluga smatra izuzetnom, a tražena cena nedostatnom.

Izraz „napojnica“ izveden je iz glagola „napojiti“, i predviđa da osoba kojoj se napojnica daje za taj novac može nešto da popije. To sasvim dovoljno govori o prirodi ove pojave. Napojnica nije velika, od nje se ne živi nego uživa. Ko nas je dobro služio dobar je i da odahne i popije nešto za svoju dušu. I to kada on hoće i sa kim on želi, što je osnovna razlika između napojnice i „časti“, koja obično nije novčana, poput kafe ili rakije za majstore, ili loze koju kelner s nogu popije dok donosi novu „isto ovo, i za tebe šta hoćeš“ turu pića.

Napojnica je u svetu raširena pojava. Arapi je zovu „bakšiš“, izraz koji je odomaćen i kod nas. Englezi i Amerikanci kažu „tip“ ili „gratjuti“, kada žele da zvuči malo otmenije. Francuzi kažu „purboar“, to jest „za piće“. I tako dalje, od jezika do jezika.

Gotovo svuda u svetu radnici u uslužnim delatnostima spadaju u najslabije plaćene, što ne znači da najmanje zarađuju. Mnogi kelner, sobarica, nosač kofera, brodski stjuard, pa čak i muzičar ili šofer prihvatiće bedno plaćeni posao računajući na uviđavnost mušterija. Napojnica je tako, od malog dara za dobro obavljen posao, evoluirala do osnovnog prihoda za život. Ono što se održalo jeste solidarnost sa slabo plaćenim radnikom i podsticaj tom istom radniku da se izbori za više osmehom, ljubaznošću, predusretljivošću i sposobnošću da svakom koga uslužuje učini da se oseća posebno povlašćenim.

U Americi, gde je sve industrija, i napojnice su industrijalizovane, pretvorene u brojke i procente. Obavezno se daje deset do petnaest odsto (dvadeset ukoliko ste posebno zadovoljni), a upozorenje da se „napojnica rado prihvata“ istaknuto je na vidnom mestu. Daje se svuda i svima, bez obzira na kvalitet usluge. Napojnica se ne dovodi u pitanje, potvrdiće vam to Mister Pink iz Tarantinovih „Uličnih pasa“, koji je hteo da izbegne tu društveno nametnutu normu pokrećući malu debatu među kompanjonima. Završilo se tipično američki, on je imao jače argumente, ali je na kraju ipak platio. Da ne pomislite da je Amerika još uvek obećana zemlja pobrinula se poreska služba koja procenjuje koliko se na kom mestu može od napojnica zaraditi, pa se i taj prihod paušalno oporezuje.

Za razliku od Amerike, u Evropi se uglavnom zaokružuje na prvu veću, okruglu cifru deljivu sa pet ili deset, u zavisnosti od valute. Napojnice se daju isključivo u kafanama i hotelima, mada je ni taksista neće odbiti. Kod plaćanja računa, dovoljno je dati malo više i reći „u redu je“.

Ko ne voli da muči goste matematikom uveo je dopisivanje „servisa“ u cenu. U kafanama je to kuver ili „servis komprim“ (fran.), koperto (ital.) „servis inkludid“ (engl.). U tom slučaju kusur se vraća do poslednje pare i od gosta se ne očekuje da ostavi napojnicu, izuzev kad on na tome insistira. Ponegde se zaračunava i „muzički dinar“, ukoliko živi orkestar oplemenjuje atmosferu.

Napojnica se daje u skladu s lokalnim običajima, te ako ste se zatekli negde „na strani“ nije zgoreg da se malo raspitate. Iskusni putnici kažu da je dobro prvog dana boravka u hotelu „nagraditi“ sobaricu, ostatak boravka biće mnogo prijatniji. Ako ste negde bili zadovoljni, ostavite obavezno napojnicu kako bi vas zapamtili i adekvatno uslužili kada dođete ponovo. Napojnica se ne ostavlja tamo gde smatrate da nije zaslužena, ali tamo se normalan čovek i ne vraća, sem kad mora (tada je dobro nagraditi i nadati se da će naredni put biti bolje).

Napojnica se daje diskretno, te je stvar između vas i onoga koga nagrađujete. Razmetljivci su dobrodošli (pare su pare), ali nisu omiljeni i retko će dobiti ljubav i pažnju rezervisanu za one koji nagrađuju od srca i sa stilom.