Muzej

Mada im naziv izaziva drugačiju asocijaciju, muzeji su magacini istorije. U njima su konzervirani ostaci vremena. Oni nisu privlačni samo zato što se u njima pokazuju istorijski restlovi, već i zato što praznine između tih pabiraka omogućavaju lična tumačenja. U dobrim muzejima nisu izložene „istorijske istine“, nego tragovi nekadašnjeg života i prohujalih događaja. Jedini stepen podele u njima jeste po vremenu. Dobrih muzeja ima malo.

Kao što je to slučaj i sa svakom drugom konzervom, muzejski sadržaj nije jestiv bez vatre. Zato većina muzeja podgreva mitove. Takav sadržaj može da bude opasan koliko i program režimske televizije. Naravno, reč je o istorijskim, nacionalnim i vojnim muzejima, pre svega. Njih osnivaju i finansiraju države, a posledica je da im postavke nisu bez kompromisa. Istoriju uvek pišu pobednici, kao što se zna. Nacionalni muzeji iz tog razloga podsećaju na male škole nacionalizma. Oni predstavljaju željenu istoriju naroda, a ovi su – u vlastitim muzejima – veliki i bezgrešni. Tamo gde je poraz opšte mesto istorije lokalni događaji su relativizovani. U toj veštini zataškavanja, ne bez razloga, berlinski Istorijski muzej teško da ima premca. Ti muzeji i prostorno podsećaju na svetilišta. U njihovim fizičkim karakteristikama skrivena je banalna simbolika muzeja kao kovčega istorije. Široke stepenice, penjanje do ulaznog platoa na postamentu i ogroman portal, koji normalno razvijen čovek ne može da otvori, su elementi ovog stereotipa. Suprotan primer je jedino Muzej Kinoteke – stepenice koje poniru na dole, u mrak podruma, gde se i čuvaju starine. Taj slučajni spoj muzeja i rupe ima izrazitu simboliku i jedan je od popularnih postmodernih modela. Savremeni muzeji ne glorifikuju više tako očigledno, a koncepti muzeoloških postavki postali su složeniji i globalniji.

Ovo se ne odnosi na etno muzeje, koji – iako novija izmišljotina – po konceptu, uglavnom, podsećaju na školska specijalna odeljenja. Bez obzira na to da li je reč o Ontariju ili Enhijzenu, apsolutno potcenjena moć imaginacije posetilaca, ponekad i uvredljivo pretpostavljeni IQ istih, zajednička im je osobina. Tu se uživo mogu iskusiti muža krava, spavanje u skučenim alkovima, pranje u ceđi, kuvanje na otvorenoj vatri ili pisanje guščijim perom. Podsećaju na loš pučki teatar, sa glumcima najmljenim u birou za zapošljavanje. Sva lepota i duh originalnih predmeta u njima je ponižen banalnim falsifikovanjem života koji se više ne da rekonstruisati.

Muzeji posvećeni posebnim temama ili oblastima ljudskog života pružaju sasvim suprotnu sliku. U njima je smeštena fragmentirana istorija. Zato oni liče na drage knjige, na oprostorene Kortasarove „Školice“. U njima se može pročitati mnogo više nego u drugim muzejima. U Amsterdamu, uz ostale posebnosti, muzeja ima gotovo koliko i hotela – od državnih, do tematskih. Muzej tašni, Muzej posuđa, Tehnički muzej, Pomorski muzej, Muzej sira, Botanički muzej, Pozorišni muzej – ali i oni posvećeni bizarnim temama kao što su muzeji mučenja i pornografije. Svi oni istovremeno govore o glavnoj temi, njenim suprotnostima i istorijskom kontekstu. Tako Muzej pomorstava govori o brodogradnji, ali i o porazima u bitkama i o robovlasništvu; Muzej tašni otkriva bogatstvo, ljudske nemire i genezu brzine putovanja; Muzej posuđa predstavlja i prefinjene i bizarne alatke za pripravljanje gurmanluka, ali izlažući ogromne kofe i kace govori i o gladi i bedi.

Ipak, najveći broj muzeja je posvećen jednoj ličnosti – Rembrantov, Ešerov, Vermerov, Van Gogov… Kuća Ane Frank. Horde hodočasnika ispred nje održavaju red dugačak stotinak metara. Amsterdam je za ortodoksne Jevreje Meka. Ćaba je Kuća Ane Frank – muzej devojčice hroničara i najsnažnije metafore holokausta. Ostali posetioci su mitom „nedužno obeleženog“ zarobljeni od školskih dana. Čuvanje uspomena i mitova, međutim, čuva i prihode. Kuća Ane Frank je nedavno proširena. U stvari, do originalne zgrade sa skrovištem dozidana je još jedna. U njoj su prodavnica suvenira, uprava, izložbeni saloni, kafe i prateće prostorije. Hoće li jednog dana ovde biti smeštena dokumentacija o ustanicima koje je kidnapovao Mosad, ne zna se. To je i manje važno. Proširenje jedne autentične scene ljudske drame stvara nelagodu. Falsifikovani prostorni kontekst je postao virtuelno mesto, ni nalik konačnoj istini TV Dnevnika.

U Beogradu se, pak, takvi muzeji zatvaraju i propadaju. Ili su uspomene poverene na čuvanje pogrešnim ljudima, ili lokalni mitovi devalviraju brže nego drugde. Zašto bi inače onolika kućerina Muzeja „25. maj“ zjapila prazna, a u zadnjem dvorištu stanovale kirajdžije? Ako je muzej spao dotle da mora da izdaje prostor ne bi li opstao i preživeo krizu, onda ga, sa sve grobljem, treba iseliti i jadnim kirajdžijama dati normalne uslove za skrivanje. Život uz grobljansku ogradu nikada nije bio šik, pa neka je i na Dedinju. Najzad, kakvu perspektivu otvara takav primer? Svi se slažu da je ovde proizvedeno mnogo istorije. Niko se ne pita gde će se ona pohraniti i ko će finansirati rad tih muzejčina. Ili je, možda, problem već rešen – cela država je prostrani etno muzej u kome su pohranjeni i dokumenti i protagonisti. Pitanje je jedino hoće li ko i kada kupiti ulaznicu?