Istraživanje: Srbija i Mađarska
Trinaestoro ljudi, među kojima i dvogodišnjeg dečaka, ubio je Ljubiša Bogdanović (60), koji je zatim pucao sebi u glavu - i umro u KC Beograd. Deset faktora koji su mogli dovesti do masakra
Oko 800 ožalošćenih meštana Velike Ivanče je u petak 12. aprila pre podne stajalo u redu kako bi izjavili saučešće porodicama ubijenih. Poslednji u nizu su članovi porodice Bogdanović, kojima svi meštani takođe izjavljuju saučešće. Većina okupljenih nosila je po 13 sveća, za svakog od tragično stradalih. Ispred porte seoske crkve postavljeno je 13 kovčega sa telima preminulih. Najpotresniji prizor – klompe na belom kovčegu dvogodišnjeg Davida Despotovića. Došla su kola hitne pomoći, jer je jednom članu familije Despotović pozlilo.
Opelo, koje je počelo nešto posle 13 sati, ispred crkve Svetog velikomučenika Dimitrija u centru tog sela drži episkop šumadijski Jovan sa 20 sveštenika.
Episkop šumadijski Jovan je u govoru nad samrtnim odrom rekao da se o tragediji u Velikoj Ivanči „jezik koči i razum sužava“, a da se svi treba da se zapitaju kako žive, da li brinu o drugima, da li su spremni da pomognu, žrtvuju se, praštaju, vole, uteše…
Oko 2000 ljudi iz okolnih mesta i iz Mladenovca u pogrebnoj povorci.
Trinaestoro ljudi, među kojima i dvogodišnjeg dečaka, ubio je u utorak, 9. aprila ujutru u mestu Velika Ivanča kod Mladenovca iz vatrenog oružja, šezdesetogodišnji Ljubiša Bogdanović Ljudi ubijeni su na spavanju i reč je uglavnom o rodbini Ljubiše B. koja živi u pet kuća.
Prema nezvaničnim informacijama, Ljubiša Bogdanović najpre je u svojoj kući ubio sina Branka (1971) svoju majku, a ženi Javorki pucao u glavu. Potom se uputio ka susednim kućama u zaseoku Prevale u koje je upadao i od 4.30 do pet časova ubijao ljude. Sve žrtve pripadaju jednoj široj familiji i on nije provaljivao u kuće svojih žrtava u koje je slobodno ulazio.
List Blic, u razgovorima sa porodičnom pshoterapeutkinjom Nevenom Čalovskom, psihijatrom Milanom Milićem, neuropsihijtrom dr Zoranom Đurićem, kliničkim psihologom Vlajkom Panovićem, psiholškinjom Brankom Kordić, psihijatrom profesorom Milutinom Nenadovićem, advokatom Novakom Lukićem, psihologom forenzičarem Milanom Kostićem, psihološkinjom Danijelom Živančev, pedagoškinjom Dušicom Vujčić Popović, izdvaja deset faktora rizika koji su mogli dovesti do masakra u Velikoj Ivanči:
1) Tolerisanje nasilja u porodici
Ljubiša Bogdanović je tukao suprugu, a za komšije je bio „miran i povučen“ čovek – agresivni impulsi su od javnosti bili skriveni i verovatno potiskivani.
Kada se jednom dogodi, nasilje u porodici ponavlja se i eskalira.
2) Potisnuta depresija
Bogdanović se u poslednje vreme budio u ranu zoru, što je simptoma moguće teške depresije, koju je krio, a koja u njegovoj okolini nije prepoznata. Jedna od tipičnih ideja u tom stanju je misao o opštoj katastrofi koja će zadesiti sve.
3) Nerešeni porodični konflikti
Pominje se da se ocu nije dopadala devojka s kojom se sin viđao i da mu je smetalo što se nije oženio, a problem koji dugo tišti bez rešenja, iscrpljuje, posebno ljude koji su predisponiran na labilnost.
4) Posttraumatski stres zbog boravka na ratištu
Ljubiša Bogdanović je devedesetih godina bio na ratištu u Slavoniji. Retko je govorio o tom iskustvu – u ratnom stanju se ruši jedan od osnovnih tabua koje čovek usvaja u detinjstvu: agresija prema drugima, a kad se čovek vrati u mir, proces resocijalizacije bi trebalo da omogući da se agresivnost stavi pod kontrolu, a ako se agresija potiskuje, lako može da se okrene protiv čoveka.
5) Samoubistvo u porodici
Otac Ljubiše Bogdanovića obesio se kad je ovaj bio dečak. Prema rečima komšija, i Ljubišin stric se ubio. Samoubistvo u porodici je veliko opterećenje za sve njene članove. Fenomen ubistva-samoubistva je sve češća pojava u svetu.
6) Poremećaj strukture ličnosti
Pretpostavka da je došlo do poremećaja primarne strukture ličnosti Ljubiše Bogdanovića, koja se formira u dobi do pet godina, a to odlikuju duboki moralni poremećaji
7) Držanje oružja u kući
8) Skučenost života na selu
To što se većina masovnih ubistava u Srbiji do sad dešavala u seoskim sredinama, , dovodi u vezu sa „skučenošću seoskog života“, sa pretpostavkom da javnim mnjenjem upravljaju predrasude kad su su duševne bolesti u pitanju – mesto da potraže pomoć, zatvaraju se u sebe.
9) Gubitak posla
Ljubiša Bogdanović je radio u jednoj slovenačkoj firmi do prošle godine, kada je ostao bez posla, a gubitak posla može da proizvede određeni nivo anksioznosti, ali ne bi trebalo da se očitava kao agresija prema sebi i drugima. Agresivno ponašanje u ovom slučaju verovatno je bilo posledica iskrivljenog tumačenja događaja
10) Traumatično detinjstvo
Ljubišu Bogdanovića je najviše vaspitavao deda Obrad, koji je prema njemu bio izuzetno strog. Ako se neko kao dete nije izborio sa traumama na pravi način, to može ostaviti velike posledice na ličnost odraslog čoveka. Zločin ovolikih razmera teško je poveziv direktno sa traumom iz detinjstva, jer kad su u pitanju ovakvi patološki nagoni, uglavnom je u igri mnoštvo faktora.
U kući porodice Stekić usmrtio je svekrvu i snaju, Danicu i Draganu, a potom u kući porodice Despotović ubio je Mikaila i Milenu, njihovog unuka Gorana Despotovića, njegovu devetnaestogodišnju suprugu Jovanu i njihovog dvogodišnjeg sina. U sledećoj kući porodice Mijailović ubio je bračni par Velju i Olgu, a potom u kući porodice Ješić ubio je majku i sina, Ljubinu i Miloša, saznaje Studio B. Pucano je iz prislona, ljudi su ubijeni na spavanju, rekao je za RTS direktor policije Milorad Veljović.
Novosti pišu da se vratio nazad u svoju kuću, po municiju koja mu je nedostajala, da je tamo ponovo je pucao u vrat svoje teško ranjene supruge Javorke, koja je davala znake života.
Policiju je o događaju inače obavestila teško ranjena supruga Ljubiše B. Prema jednoj verziji, koju u izveštaju pominje RTS, dok je razgovarala telefonom sa policajcima, Ljubiša je pucao u nju. Po Blicu (11.4.) ona je u bolnici, kad je izašla iz kome, rekla da je čula kako se on, pre nego što je ispalio drugi metak, začudio da je ona još živa. Prema pričama nekih svedoka, Ljubiša je bio krenuo prema još jednoj kući, ali kad je video da je u selo stigla policija, vratio se i iza svoje kuće ispalio sebi metak u glavu. Prema zasnanju Blica, on je pucao u sebe pred policijom.
Kad je dovezen u Urgentni centar iz džepa mu je navodno ispalo 16 metaka, izjavio je dr Zlatibor Lončar, kako pišu „Novosti.
Tri osobe, koje su teško ranjene, prevezene su u Urgentni centar na reanimaciju.
Urgentni centar saopštio je da su kolima Hitne pomoći iz sela Velika Ivanča dovezene jedna muška i jedna ženska osoba, sa teškim povredama. Dežurna ekipa Urgentnog centra zbrinula je Ljubišu i Javorku. Urađena je reanimacija, sve neophodne dijagnostičke procedure i neophodne intervencije. Muškarac je smešten u šok A, u kritičnom je stanju, njegov život je ugrožen i pod stalnim je nadzorom. Ljubiša Bogdanović je 11. aprila oko 14 časova u Kliničkom centru podlegao povredama.
Njegova supruga, koja je primljena u veoma teškom stanju, neznatno je bolje, ona je smeštena u šok B i pod stalnom je opservacijom dežurne ekipe Urgentnog centra.
Javorka Bogdanović je u sredu 10. 4. pre podne operisana: lekari Urgentnog centra su joj hirurškim putem izvadili metak iz vrata. Svesna je i komunicira sa lekarima
Direktor policije Milorad Veljović, koji je došao u Veliku Ivanču, rekao je za RTS da je u pet kuća dvanaestoro lica ubijeno na licu mesta, a da je trinaesta osoba preminula u Urgentnom centru. On je rekao da se lekari bore za život dvoje ljudi, od kojih je i izvršilac ubistva.
Dvanaest osoba je bilo mrtvo na licu mesta, jedna osoba je umrla po dolasku u Urgentni centar, a lekari nisu uspeli da spasu život ni Bogdanovićevoj supruzi, dok se za njegov život još bore, izveštavao je u utorak pre podne Studio B.
Ljubiša Bogdanović je imao dozvolu za držanje oružja. Pucao je iz pištolja „CZ 88“ za koji je imao dozvolu još od 1981. godine. Prema izveštaču Politike on je od naoružanja imao je nasleđenu pušku i pištolj CZ 88 kojim je počinio zločin, koji nikad nije izneo iz kuće. Neki od svedoka izjavili su za RTS da nije pucao ni na svadbi, ni kad mu se rodio unuk.
Ljubiša Bogdanović nije imao policijski dosije, nije bio psihijatrijski bolesnik, a prema izjavi ministra policije, on je 1991. godine učestvovao u ratnim dejstvima na prostoru Slavonije.
Rukovodilac odeljenja za socijalni rad u Mladenovcu Zorica Pavlović rekla je novinarima, prenosi TV Al Džazira, da porodica Ljubiše B. nije bila na evidenciji Centra, ali da članovi šire familije jesu.
„Na evidenciji smo imali članove šire familije, od kojih je jedan kao psihijatrijski bolesnik nedavno preminuo, a drugi je trenutno na lečenju, tako da je naša starateljska zaštita i pažnja bila usmerena na tu porodicu. Kada je reč ovoj porodici nismo imali nikakvih saznanja o postojanju bilo kakvih problema“, rekla je doktorka Pavlović.
Politika piše da kad je Ljubiša bio dete, otac mu se ubio, da mu je prošle godine umro brat od strica, a da mu je sinovac imao problema zbog kojih je bio i u duševnoj bolnici.
Prema saznanjuma B92. Ljubiša do pre godinu dana sa sinom je radio u jednoj slovenačkoj firmi, a potom su ostali bez posla.
Novosti citiraju njegovu ćerku Slavicu Lazić da je Ljubiša patio zbog toga što je izgubio posao u mladenovačkom „Inkolonu“, da je nekako istovremeno, posao izgubio i brat Branko, ali, da nisu bili u tom smislu ugroženi: «Nisu gladovali, ali jesu patili…
Neki od sagovornika Studija B kažu da on poslednjih dana delovao ćutljivo i da nije mogao da spava. Jedna od Ljubišinih ćerki koja živi sa svojom porodicom, kaže da se sa svojim roditeljima čula u ponedeljak uveče i da je sve zvučalo normalno – tata je hranio stoku, brat muzao krave, a mama čistila orahe za porodičnu slavu, Svetog Marka.
Komšije kažu da je važio za mirnog čoveka. List Danas citira Danicu Kostadinović koja priča da je Ljubiša primao 20.000 dinara od službe za zapošljavanje, da je govorio da mu je to bilo dovoljno, da su Bogdanovići imućni i ljudi da imaju dva automobila, nekoliko hektara zemlje, poljoprivredne mašine, da se Ljubiša bavio i stočarstvom, da je pre dva dana je čistio livadu, i da su tada lepo pričali i da ništa nije ukazivalo da će se dogoditi ovakva nesreća.
Novosti međutim pišu da je njegova supruga, kad se osvestila u bolnici uz napor rekla: «Bio je preke naravi, ali ovakvom nečemu se nisam nadala. Svi smo bili kao jedna velika porodica…» Novosti pišu da je pre nego što je počeo seriju ubistava rekao: «Nama više nema života…» Dva dana kasnije, taj list citira Javorkine reči: „Ljubiša je bio mnogo nervozan. Takav mu je bio i otac. Tukao me je…“ List citira i reči Javorkinog brata Živomira Starčevića o Ljubiši i njegovoj naravi: „Za selo bio dobar, za svoje prek. Patio je što sin Branko neće da se ženi…“
Doktorka Pavlović je nedavni gubitak posla, kao i učešće Bogdanovića u ratu ocenila kao moguće uzroke tragedije.
„Sve su to uzroci za aktiviranje neke osnovne bolesti. Iskustvo i nauka nam govori da kod ovakvih masovnih ubistava najčešće se radi o nelečenim teškim depresijama i psihozama“, dodala je ona.
Pavlović je navela i da je u kontaktu sa širom familijom stradalih, kao i sa kćerkama osumnjičenog za masakr i istakla da su u šoku, kao i da nisu mogli da pretpostave da će se zločin dogoditi.
U utorak uveče atmosfera u Velikoj Ivanči je bila psihički teška, gotovo sablasna. Duboko poreseni ljudi su pokazivali kuće koje je Ljubiša R. svojim pucnjima zatvorio. Reporter Studija B kaže da je iz jedne od njih u utorak popodne rodbina odvela krupnu stoku da ne pati bez onih koji su je do sada čuvali, a kojih više nema.
U Velikoj Ivanči, mestu od oko 2000 stanovnika u ponedeljak popdne bili su i psiholozi gradskog centra za socijalni rad, koji su razgovarali sa meštanima. Psiholog Vera Stevančević rekla je za Studio B da je celo selo u stanju šoka i da još nisu svesni kakva ih je tragedija zadesila.
Policija je, uz prisustvo istražnog sudije i tužioca, obavila uviđaj oko 16 sati, kako bi utvrdila motive i detalje ovog slučaja. Motive čoveka koji je pucnjima iz pištolja CZ 88 zatvorio pet kuća nije još rasvetlila.
U Srbiji se ređe dešavaju masovna ubistva tog tipa. Poslednji slučaj koji je uzbudio javnost desio se 27. jula 2007. u selu Jabukovac u kome je tridesetdevetogodišnji sezonski poljoprivredni radnik, gastarbajter na periferiji Beča Nikola Radosavljević, iz „čista mira“ ubio devet osoba, a teško ranio dve osobe. Prethodno je prebio svoju suprugu. Godine 2002. Dragan Ćedić iz Leskovca ubio je sedam i teško ranio četiri osobe.
Kriminolozi razlikuju masovno ubistvo (lišavanje života velikog broja ljudi (četiri ili više), obično u isto vreme ili u relativno kratkom periodu, na istoj lokaciji) od serijskih ubistava (ubijanje u dužem vremenskom periodu, sa periodima hlađenja između zločina.), koje obično povezuje istovetan ili sličan način izvršenja, ili zajednička karakteristika žrtava (zanimanje, rasa, pol ili godište).
Motivi za masovna ubistva variraju. Masovne ubice mogu izvršiti zločin nad porodicom, kolegama sa posla ili iz škole, ali i nad neznancima. U podtip ove grupacije spada ‘nezadovoljni radnik’-ubca na radnom mestu. Hronična povučenost i izolovanost su česte karakteristike masovnih ubica. Masovni ubica obično počini samoubistvo nakon zločina ili ga ubije policija, dok serijskog ubicu obično uhvate živog.
Nije rasvetljen stvarni ili umišljeni motiv, koji je, kao okidač, pokrenuo seriju ubistava u Velikoj Ivanči. Neke od pretpostavki se vrte i oko vijetnamskog (postraumatskog) sindroma a neke oko nekog neotkrivenog psihičkog poremećaja čoveka koji je učinio tako groznu stvar.
U poslednjih pet godina u medijima se pominje podatak da 300.000 osoba u Srbiji pati od mentalnih poremećaja, a da je tek deseti deo obuhvaćen medicinskim tretmanom. Larisa Despotović predseDnica udruženja Herc u izjavi za Vreme od 11.10.2009, navodi podatak da se broj osoba sa mentalnim poremećajima u Srbiji svake godine uveća za oko 13 odsto.
Među psihičkim poremećajima od kojih pate građani Srbije najzastupljeniji su oni neurotski, promena raspoloženja, depresija i anksiozna stanja (Sanja Nikolić iz Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, 2011).
U porastu su depresija (prenošena su upozorenja lekara da bi ona do 2020. godine mogla biti druga najčešća bolest u našoj zemlji), zatim anksioznost, psihosomatske bolesti, agresija, nasilje i suicid, kao upotreba lekova za smirenje. Kao najčešći simptomi depresije pominjani su: pesimizam, osećaj nesreće, bede, neuspešnosti, bezvoljnosti, ružnoće, bezvrednosti života, suicidalne misli. Sklonost ka depresiji je kod oko 10 procenata odrasle populacije, a kod žena se javlja dva puta češće nego kod muškaraca.
Prema istraživanju koje je 2006. godine po nalogu Ministarstva zdravlja sproveo Institut za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“, svaki drugi čovek u Srbiji pati od nekih blagih simptoma depresije, a kod 4,4 odsto žena i 2,4 odsto muškaraca ona je konstatovana kao oboljenje… Srbi ne pate od depresije više nego ostale nacije, ali, prema podacima Ministarstva zdravlja prikupljenim u istraživanju obavljenom 2006. godine, čak 43,9 odsto naših građana je pod stresom, 28,1 odsto ima emocionalne probleme, a 22,6 odsto pati od nesanice, pisali smo u Vremenu 893 pod naslovom «Unutrašnji mrak» .
Iskustvo pokazuje da posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) može da dovede i do veoma agresivnih ispada ratnih veterana. Pre pet godina, dobrovoljac s Kosova Dragan Čedić, u Leskovcu je iz automatske puške ubio sedam osoba, a 2003. radnik Bezbednosno-informativne agencije s Kosova Vladan Rovčanin je u zgradi BIA u Nišu ubio četvoro kolega, pisali smo u Vremenu broj 900 pod naslovom Naoružani i opasni.
Postraumatski sindrom otkriven je i kod 11 odsto studenata medicine koji bi trebalo da spadaju u najzdraviji deo polulacije.
„Čudno“ ponašanje se razvija postepeno, a bolest je sporošunjajuća. Za akutan početak bolesti koji može trajati nekoliko dana ili nekoliko meseci, karakteristična je trema: osoba je svesna da joj se nešto strašno događa, nešto se korenito menja u svetu koji je okružuje a ona je bespomoćna da bilo šta uradi, promeni. Simptomi se mogu javiti u vidu hipohondrijskih smetnji, razdražljivog nemira, smetnji koncentracije, otežanog obavljanja dosadašnjih poslova. Početak bolesti najavljuje i naglašeno povlačenje u sebe (osoba prekida sve socijalne kontakte, zaključava se u sobu, noću ne spava, odbija komunikaciju s ukućanima). Nisu retki ni elementi manije gonjenja, osoba uobražava da je drugi proganjaju, da joj žele zlo. Uočljiv je i jak otpor protiv ustaljenih navika i normi, protiv autoriteta roditelja, uz navođenje često bizarne argumentacije koja privlači pažnju okoline. Vremenom raste i agresivnost. Dešava se da se dijagnoza poremećaja postavi tek posle ubistva, samoubistva ili nekog drugog agresivnog ispada. S obzirom na sve nabrojane simptome, o tome da li je reč o ponašanju opterećenom samo trenutnim problemima osobe ili zaista o početku bolesti sud može dati jedino specijalizovani lekar, pisali smo u Vremenu broj 885 pod naslovom Ubistva u porodici: Ćutanje nije zlato.
Gostujući u Dnevniku RTS-a u utorak 9. aprila uveče, direktor policije Milorad Veljović najavio je da će uskoro Vladi Srbije biti upućen novi nacrt Zakona o oružju i municiji koji će predviđati veću kontrolu ljudi koji poseduju oružje.
Na izmenama tog zakona radi se još od 2007. godine, kada se u selu Jabukovac kod Negotina dogodilo devetostruko ubistvo. Promenema bi se odredilo da se u periodu između tri i pet godina obavljaju lekarski pregledi ljudi koji imaju dozvolju za držanje oružja. Za izdavanje oružnog lista dovoljna je obuka za rukovanje oružjem i potvrda da osoba nije krivično gonjena, ali ne i da je psihički stabilna.
Petar Pantić iz Nacionalne asocijacije za oružje Srbije izjavio je za RTS je da je pre sedam, osam godina predlagao da se za nosioce oružja uvede obavezi lekarski pregledi da ako lekar proceni da osoba nije sposobna za nošenje oružja to treba da prijavi nadležnim organima kako bi mu oružje se oduzelo.
Ukazujući na činjenicu da je prodično nasilje u Srbiji u porastu, premijer i ministar policije Dačić je izjavio da zločin u Velikoj Ivanči pokazuje da više pažnje treba da se obrati na pitanje izdavanja dozvola za držanje oružja.
Građani Srbije poseduju milion i 100 hiljada komada oružja. Dozvolu da ga nosi i koristi oružje ima hiljadu i po ljudi. U Srbiji ima najmanje 500.000 veterana iz ratova koji su se odvijali od 1991. do 1999. godine.
Pozivajući se na podatke Svetske zdravstvene organizacije, CNN precizira da je tokom 2010. godine Srbija imala prosek od 1,2 nasilne smrti na 100 hiljada stanovnika, što je jedna četvrtina od godišnje stope ubistava u SAD, a da je po stopu nasilnih smrti Srbija u rangu sa Švedskom.
Udruženje novinara Srbije (UNS) deli ogorčenje dobrog dela javnosti zbog toga što je izveštavanje o masovnom ubistvu proizvelo masovno kršenje Kodeksa novinara Srbije i upozorava da tabloidi već danima zloupotrebljavaju šok i nevericu građana, odnosno njihovu potrebu da saznavanjem brojnih pojedinosti u vezi sa zločinom dokuče kako je tako nešto uopšte moglo da se desi.
Kodeks novinara Srbije zahteva od urednika i novinara da prilikom izveštavanja o nesrećama i tragedijama u kojima ima stradalih vode računa o duhu saosećanja i diskrecije, kao i da izbegavaju spekulacije i prenošenje nedovoljno proverljivih stavova.
Novinari takođe imaju i zakonsku obavezu da poštuju pretpostavku nevinosti.
Te odredbe Kodeksa, ali i mnoge važeće društvene norme, izvrgavaju se ruglu ogromnim naslovima u kojim se spekuliše o pobudama „monstruma“, o ulozi navodne „kurve“, o tobožnjem „genu zla“, o izmišljenim događajima iz 17. veka, o astrološkim besmislicama…
Uz konstataciju da su u tome ovih dana naročito prednjačili Kurir, Informer, Blic, Alo i Naše novine, UNS u svom saopštenju poziva kolege da se vrate poštovanju privatnosti, dostojanstva i integriteta ljudi o kojim pišu.
Vlada Srbije je izrazila i veliko žaljenje, saosećanje i podršku porodicama ubijenih, a sredu 10. april za Dan žalosti. Veće opštine Mladenovac proglasilo je za Dan žalosti petak, 12. april, dan sahrane \rtva u Velikoj Ivanči.
PET KUĆA ZATVORENO: Velika Ivanča, zaseok Prevale, 9. april 2013. Foto: Reuters
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
