Lutanja spoljne politike Srbije

Pitanje kojim je Andrej Ivanji otvorio razgovor odnosilo se na to da li Srbija nepokolebljivo ide ka članstvu u EU, počevši od toga koliko je njena spoljna politika nejasna. O tome su stavovi različiti – od toga da je ona konfuzna i nedorečena, da postoje geopolitička lutanja, ali da sa druge strane vlast govori da je strateški cilj članstvo u EU i da tu nema ničeg nejasnog.

Dušan Spasojević smatra da je prilično jasno šta Srbija želi, ali ne i da li su te želje potpuno realne i u kom periodu su ostvarive. „Srbija je izrazila želju da krene ka punopravnom članstvu u EU još 2000. godine i taj put je išao sporo. Treba podsetiti da smo početkom 2001, godinu i po dana nakon bombardovanja, doneli zvaničnu odluku da postanemo punopravni član NATO saveza, a onda nam je trebalo pet godina da budemo primljeni u Partnerstvo za mir. Bili smo blokirani u toj svojoj odluci od nekoliko najvećih članica. Primljeni smo zahvaljujući odluci Džordža Buša, koji je u novembru 2006. na samitu u Rigi podržao prijem Srbije. Spoljna politika je samo izraz unutrašnje politike. U tom smislu, kada rešimo unutrašnju konfuziju, i spoljna politika će nam biti jasna.“

CENA NEDOSLEDNOSTI: Odgovarajući na pitanje da li Srbija može da bude članica EU, a da ne bude i članica NATO-a, Boško Jakšić smatra da je to moguće, ali da nije preporučljivo. „Mi smo od 2001. govorili veoma iscrpno o evroatlantskim integracijama i u tom trenutku je podrška članstvu u NATO-u bila vrlo neobična s obzirom na to da su rane od bombardovanja bile sveže. Danas, kada je bombardovanje daleko za nama, pominjati NATO u javnom diskursu postaje izdajnički. Na osnovu toga zaključujem o našoj nekonzistentnosti. Naša nedoslednost će se sada sve više pokazivati jer je na sve većim ispitima. Umeće diplomatije je izuzetno važno; kako se postaviti i izaći iz nekih situacija. Pri tome, naša diplomatija se bolje snalazi u bilaterali, a daleko gore u multilaterali.“

Stubove naše spoljne politike čine i EU i Rusija. Ambasadori Moskve i cela Rusija jasno stavljaju do znanja da nemaju ništa protiv članstva u EU, ali je naglašeno da se ne bi baš blagonaklono gledalo na to. U tome su se složili svi sagovornici.

„General Ivašov je na našoj nacionalnoj televiziji rekao da bi to bila katastrofa“, rekao je Jakšić. „Setimo se kako je ruski ambasador u Beogradu reagovao kada je Crna Gora saopštila želju da uđe u NATO. Rekao je da sve ruske rakete stavljaju Crnu Goru na nišan. Ne mislim da se oni ustežu, štaviše, Rusija je dugo sve činila da nas uplaši od ulaska u NATO. Ako posmatramo izjave koje dolaze iz naučnih krugova ili instituta, bivših vojnika i generala, sve češće se pominje da EU nije za Srbiju, već da nam je mesto u evroazijskoj federaciji, sa panslovenskom i panpravoslavnom braćom.“

Na osnovu toga može se zaključiti da će pritisak Moskve rasti i da će se postavljati direktne prepreke na našem putu ka EU. Praksa je pokazala da nijedna zemlja članica bivšeg sovjetskog bloka nije postala članica EU pre nego što je postala članica NATO-a. Ovakav scenario je u slučaju Srbije moguć, ali činjenicom neulaska u NATO, produžićemo proces na putu ulaska u EU, smatra Jakšić.

Dok je Boris Tadić bio predsednik Srbije, mantra naše spoljne politike glasila je „I Kosovo i EU“, a sada ta mantra glasi „I Rusija i EU“. Međutim, iz Brisela i Berlina sve vreme dolaze signali da Srbija ne može da glumi ekvidistancu, nesvrstanost i neutralnost i da je veoma lepo što ima dobre odnose sa Rusijom, ali da može da ih iskoristi samo kao neko ko je u taboru evropskih zemalja.

NEUTRALNOST ILI HRABROST: Kada je reč o neutralnosti Srbije po pitanju ukrajinsko-ruskog konflikta, Spasojević smatra da uvek treba držati poziciju koja najviše odgovara našim interesima: „Mi ne možemo da postanemo punopravan član EU u narednih pet godina. U programu Junkerove komisije je vrlo jasno da Srbija neće u njenom mandatu postati punopravan član, šta god radili. Za to vreme će ukrajinska kriza proći, a sankcije će biti ukinute. Ne vidim logiku u tome da uvedemo sankcije Rusiji. Nikome nismo uveli sankcije zbog priznavanja Kosova, pa ne vidim razlog da to radimo i zbog tamošnje situacije.“

Jakšić smatra da je potrebno hrabrije postupati oko ukrajinske krize: „Hrabrost koju je pokazao Milo Đukanović je državnička hrabrost. Državnici su ti koji ne mogu da vode populističku politiku i da samo vode računa o tome kako će proći na narednim izborima. Trebalo bi da povuku neke hrabrije poteze. To nedostaje. Plašim se da će taj period čekanja biti ispunjen greškama u koracima kojima ćemo se zameriti i EU i Rusiji, obema stranama sa kojima želimo izvanredne odnose. Pre tri dana je Parlamentarna skupština OEBS-a zasedala u Beču i doneta je odluka da u sastavu ruske delegacije ne može da bude žena koja predstavlja Krim. Iza te odluke stoji i Dačić, kao predsedavajući OEBS-a; dobili smo minus u Moskvi. Onda nešto drugo uradimo i dobijemo minus u Briselu. Plašim se da ćemo izudarani i sa jedne i sa druge strane, prepuni modrica, završiti predsedavanje OEBS-u.“

Govoreći o tome da li će Srbija moći da postane članica EU, a da ne prizna Kosovo, Spasojević kaže da je to tabu tema: „O tome niko ne govori javno, ni u Briselu, ni u Beogradu. Formalni uslov još nije postavljen, ali ja verujem da će biti pritisaka, pogotovo od zemalja koje su najuticajnije u EU, a priznale su jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i aktivno podržavaju čitav taj proces. Oni će pokušavati da nas uslovljavaju u bilateralnim odnosima stavljanjem veta. Ni u Uniji nema jednoglasnosti kada je reč o tome – pet zemalja članica nije priznalo nezavisnost Kosova.“

Uprkos tome što Vlada Srbije govori da nepokolebljivo idemo ka EU i da smo prešli onu tačku posle koje nema povratka, nerešena su brojna pitanja, od statusa Kosova, stava prema ukrajinskoj krizi, članstva u NATO-u. Boško Jakšić apsolutno ne veruje u nepokolebljivost nijedne strane, ni Beograda, a ni Prištine: „Pregovara se isključivo zbog pritiska. Da nema pritiska Brisela i odvojene želje Kosova i Srbije da uđu u EU, mi nikada ne bismo međusobno razgovarali. Sve o čemu se pregovara je u velikoj meri nametnuto. Da će Srbija morati da prizna Kosovo, to je potpuno jasno.“

Tokom razgovora bilo je reči i o regionalnoj saradnji i politici koju vodi ova Vlada kada su odnosi u regionu u pitanju. Popravljeni su odnosi sa Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom i Crnom Gorom, ali su mnoga pitanja u odnosima sa Hrvatskom i dalje otvorena. Spasojević je u tom smislu veliki pesimista: „Beograd je u mnogo navrata bio naivan i potcenjen je antisrpski osećaj koji dominira u hrvatskoj politici. Mislim da će oni koristiti svaku priliku da štite bilateralne interese koristeći se plaštom EU. Mi smo u periodu hladnog mira sa Hrvatskom i moramo te odnose racionalno da posmatramo.“

Jakšić smatra da je loše to što se veliki značaj daje istoriji u odnosu na dnevnu politiku: „Odnosi Srbije i Hrvatske u svetlu evropskih integracija su dvadeset osmi deo ukupnih odluka. Svaka odluka mora da prođe konsenzus 28 država, Hrvatska je jedna od njih. Ona može da iskoristi neke stvari u našim odnosima, ali ne zaboravimo da i ona kao punopravna članica podleže određenim pravilima EU, koja neće tako olako dozvoliti da nas Hrvati pritiskaju. Moram da priznam da je mini-serijal regionalnih poteza koji vodi ova Vlada jedna od retkih stvari koje zaslužuju pohvalu.“