Kojim je jezikom govorio Tito

Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) skinula oznaku poverljivosti sa analize iz 1977. P.L. 86-36 Is Yugoslav President Tito Really a

Yugoslav? u kojoj se zaključuje da je Josip Broz Tito govorio srpskohrvatski jezik sa stranim akcentom, najverovatnije poljskim ili ruskim.

Čitaocu te analize se objašnjava jotovanje u srpskohrvatskom jeziku (spajanje nepalatalnih suglasnika c, d, g, h, k, l, n, s, t i z s glasom j pri čemu se u rečima stvaraju predjenepčani „meki“ (palatalized) suglasnici č, đ, ž, š, lj, nj, i ć…) Kaže se da srpskohrvatski jezik ima četiri meka palatalna suglasnika ć, đ, nj i lj, a da će ispred samoglasnika i onaj čiji je maternji jezik ruski (ili poljski) u reči «mani» (batali, ostavi) težiti da izgovori umekšano n’ (nj), kao u reči «manji», što je Tito činio, a da je ista tendencija uočena kad izgovara reči l’ičnost, republ’ici, aktueln’im (pitanjina), građan’ima…

Autor analize koji nije potpisan, u fusnotama se poziva na dva lingvistička rada (Guide to the Slavonic LanguagesR.G.A. deBray, (London and New York: Dent and Dutton, 1969), i A Prehistory of Slavic George Y. Shevelov, (New York: Columbia University Press, 1965)) Čitalac se kratko upoznaje s Ševeljovljevom podelom slovenskih jezika na grupe sa „aktivnom palalizacijom“ (ruski, poljski, belorusi, jezik Lužičkih Srba i istočnih Bugara), sa izgubljenom palatalizacijom (ukrajinski, češki, slovački i bugari (osim u istočnim delovima) i na grupe koja nema palatalizaciju (srpsko-hrvatski, slovenački, makedonski).

Pri kraju analize se iznosi pretpostavka da je Titova „promena identiteta“ najverovatnije obavljena krajem 30-ih godina prošlog veka, kada je on bio relativno nepoznat.

U analizi se podseća i na to da je Dragoljub (Draža) Mihailović, posle susreta sa Titom 19. septembra 1941. godine, bio ubeđen da je njegov sagovornik Rus.

Kaže se i da njegovo nejugoslovensko poreklo može objasniti «nepristranost i, samim tim, uspeh u odnosima sa različitim etničkim grupama u Jugoslaviji», a da je pitanje da li će to njegovim naslednicima uspeti.

Na kraju se zaključuje da čak i ako Tito nije stvarni Josip Broz rođen 1892. godine, to nema preterano veliki značaj. Svi veliki Titovi uspesi, od otpora Nemcima do svetskog priznanja kao lidera pokreta nestvrstanih, dogodili su se posle 1941. godine. Autori analize zaključuje da Tito ostavlja utisak čoveka koji želi da u istoriji bude zapisan kao Josip Broz, Jugosloven“ te da je stoga pitanje da li bi dublja istraga o njegovom stvarnom identitetu imala bilo kakve svrhe, osim akademske.

Kaže se ipak da činjenica da Tito najverovatnije nije Josip Broz, rođen 1892. godine, ima istinski značaj zato što je, Tito, moguće, znatno mlađi čovek. Analiza je urađena tri godine pre Titove smrti, u vreme kada se govorilo da je doživeo moždani udar i kad se spekulisalo o mogućim naslednicima.

Više se može pročitai u originalnom tekstu Is Yugoslav President Tito Really a Yugoslav? , na sajtu NSA.