Kesa

Prvi septembar neke davne godine mog tinejdžerskog perioda.

Neizvesnost koju donose gimnazijski dani jednostavno je morala da bude potisnuta mojim uzbuđenjem i ponosnim, čak prkosnim osmehom, dok sam jednu svesku i verovatno duks stavljala u moju novu, za ovu priliku čuvanu, i naprosto predivnu Levi Straus – plastičnu kesu. Rezultat nije izostao. Moj najmiliji trofej i suvenir sa puta u inostranstvo, večita inspiracija između obilazaka crkava i muzeja, tog dana je doživeo svoju veliku promociju, iznedrio uzdahe novih školskih drugova i zasenio moje prve „najke“, original „petstokec“ i „marlboro“ u tvrdom pakovanju. Danas, dok su lepe i čvrste kese samo garancija da se smeće neće raspasti na putu do kontejnera, sa setom se prisećamo kako je tada, pre pojave butika, markiranih radnji i kopija kesa sa Zelenog venca, plastična kesa bila obavezan modni detalj, važniji od ranca ili najmodernije torbe. Kesa se čuvala, lepila nakon što se pocepa, a oni dosetljiviji su je čak pre upotrebe oblepljivali širokim selotejpom i tako joj produžavali životni vek. Julius Meinl je u Beograd došao i dugo ostao usamljen u pokušaju upliva prehrambenih radnji u naše nesigurne vode. Ali, moramo da priznamo da njegov dolazak u Nušićevu ulicu nije bio zapamćen po prvim teglama instant kafe, nego po žutim kesama sa belim ručkama koje su se besplatno dobijale, čuvale i dugo trajale. Više nam nije neobično kad u privatnoj radnji dobijemo i kesu; ali, naravno, ništa nije kao pre. Kese su sve tanje i sve slabije, osuđene na kratak život i neslavan završetak.

Sedamdesetih godina su nam kante za smeće odneli u staro gvožđe i odredili da u određeno vreme i određenim danima iznosimo na ulicu velike crne kese, na radost pasa lutalica uglavnom. Svako domaćinstvo je najpre dobilo izvesnu količinu kesa, zatim smo nastavili da ih kupujemo ili da jednostavno iskoristimo bilo koju koja nam se nađe pri ruci. Ne znam da li su besplatne kese na pijacama, buvljacima i mini-marketima napravile revolucionarni obrt, ali sve nešto sumnjam da naše majke i bake još uvek tajno peru i suše te kese i posle ih uredno slažu impresivnim potezima ispravljanja „tregera“ i dovođenja u prvobitan oblik. I uvek imaju izgovor. Nikad ne znaš za šta će da zatreba. Lako je vama da se razbacujete, vi niste osetili šta je to beda. Vidiš da više ni u samousluzi ne daju kese. Šta smeta, ne jedu ‘leba. Dobro, obično odustanemo od raspravljanja, jer ne vredi.

Možemo da kupimo svekrvi pakovanje od sto kesa, ali ona to nikada neće načeti. Jer one od mleka su čvrste, pa se grašak ne prosipa, one od graška su dobre za piletinu, a one od piletine su odlične kad ostavlja koske za komšinicino kuče.

Stara dobra najlon kesa. Ona pravougana za ručkama ili ojačanim prorezom za ruku uporno je ostajala statusni simbol modernih tinejdžera ili boljestojećih gospođa. One male tregerice smo, opet, zapamtili po šljakerima, zidarima i putnicima na relaciji selo–grad, jer su one, kao njihov jedini prtljag, nosile sve – od četvrt hleba pa do veša i čokolade za decu. Na nesreću, uvek su providne, tako da do kraja ogole sliku svog nosioca.

Američki film je uporno pokazivao koliko deluje na našu neiživljenu omladinu. Svi smo se oduševljavali velikim papirnim kesama bez ručki koje američke gospođice i gospođe teškom mukom uspevaju da donesu do kola. Jedna moja prijateljica čak toliko da je odsecala ručke sa papirnih kesa koje je kupovala u knjižari, iste pretrpavala namirnicama u supermarketu, pa ih onda nespretnim pokretima ispuštala kad bi naišao neki zgodni mladić. I danas živi sa jednim, „onim pravim“, koji je čučnuo da joj pomogne, a ako sve ostane po žanrovskim kanonima, živeće dugo i srećno… No, život nije bajka, a ova romantična komedija izmeštena na beogradski asfalt nije tema ovog pismenog sastava. Ali ovo je zgodna prilika da pomenemo i staru dobru papirnu kesu, preteču plastičnih, jer se često, što iz emotivnih što iz ekoloških razloga, na nju vraćalo ili bar upućivalo. Zli jezici tvrde da je ona manje „ekološka“, jer se eto i razlaže i reciklira, ali je za njenu proizvodnju opet potrebno uništiti mnogo drveća, zagaditi mnoge reke, a nesrećnica je neuporedivo skuplja, kratko traje i samim tim se više troši. Nasuprot tome, glavna karakteristika plastične kese – njena trajnost može da zvuči i zastrašujuće. Možete li da zamislite da će vas kesa koju st, ste bacili nadživeti, neometena ni time što će dugo visiti u krošnji nekog drveta pa onda godinama ostati zakopana. Da će tone i tone plastičnih kesa večno plivati morima i okeanima preteći da ih zbog optičke varke delfini zamene za meduze i alge. Sa fatalnim ishodom, najčešće. Svi se sećamo žirafe iz beogradskog Zoo vrta kojoj je plastična kesa došla glave. Puno je opravdanih razloga za zabranu i uputstva. Zabranjeno je ostavljati kese na dohvat ruke deci.

Zabranjeno je bacati plastične kese u prirodi. Polietilenska kesa, koja je svojim šuškanjem budila muževe, uznemiravala putnike i nervirala nastavnike, čak toliko da je u nekim školama bilo napisano da je donošenje stvari u „šuškavim“ kesama – zabranjeno! Ali nije sve tako crno kao što izgleda, poručivali su nam sa kesice bombona. Kesa može da posluži ako vas iznenadi kiša. Kesa je odlična zamena za sanke ako se pijano društvo nađe usred snega i usred noći negde na Zvezdari. Kesa je inspiracija umetnika i modnih kreatora.

Plastična kesa je odličan reklamni poligon i obavezni deo primene vizuelnog identiteta, naročito ako se bavite prodajom robe. Takvu kesu je zabranjeno prodavati, što je i zakonom regulisano. Ali Srbin se dosetio. Godinama smo po samoposlugama plaćali za kesu sa imenima trgovinskih kuća; no dobro, nećemo valjda zbog tih par dinara da propadnemo. Ko nam je kriv kad ne slušamo naše mame i u tašni nemamo pripremljenu, sačuvanu i složenu najlon kesu!