Kako odgojiti genijalca

„Mi smo sa našom decom koja imaju od četiri i po do šest godina prošle nedelje radili kompletan Sunčev sistem“, počinje priču vaspitačica i logoped beogradskog vrtića „Kuća mašte“ Dragana Vulajić. „Oni to nisu učili na pamet, nego su kroz znatiželju i razmišljanje zapamtili sve planete. Sve je počelo tako što smo pravili vulkan, a onda su krenula pitanja: ‘Šta je to što izlazi iz zemlje’, ‘Kako je ovde dan, a ovde noć’, ‘Kako se menjaju godišnja doba’…“

Marija Vitanović, vaspitačica i direktorka ovog vrtića, kaže da su deca i ranije bila radoznala i da je uvek bilo po dvoje ili troje naprednijih u grupi: „Sada, u grupi od šesnaestoro dece imamo četrnaestoro koji postavljaju ista pitanja i traže još informacija.“

Tajna uspeha ovih vaspitačica leži u posebnom sistemu učenja koji se primenjuje u njihovom vrtiću. Zove se „NTC sistem učenja“, a razvio ga je dr Ranko Rajović (vidi okvir). NTC sistem učenja se zasniva na podizanju dečje inteligencije u predškolskom i školskom periodu.

SINAPSE: Ovaj sistem učenja polazi od toga da ineligencija nije nasledna, već je nasledan broj nervnih ćelija. Intelektualne sposobnosti zavise od veza između nervnih ćelija, takozvanih – sinapsi. One se nalaze u kori velikog mozga koja je zadužena za kognitivne sposobnosti. Upravo na uspostavljanju tih veza i značaju njihovog ostvarivanja radili su stručnjaci „Nikola Tesla centra“. Tako je nastao program NTC sistema učenja, čiji je cilj da stimuliše mentalni razvoj dece, razvije koordinaciju pokreta i motorike, brzinu razmišljanja i zaključivanja.

„Nakon što prohodaju, deca počinju da rade neke stvari u kojima ih roditelji, iz najboljih namera, sprečavaju. Na primer: dete stane nasred sobe i vrti se oko sebe dok ne padne. Roditelji se plaše da će se povrediti i zabranjuju im to. Bake ih čak zavrte na drugu stranu da se odvrte i ‘da im se nešto ne pomeša u mozgu’. Isto važi za skakanje po krevetima“, govori na predavanjima dr Rajović (snimak predavanja iz februara 2012. godine iz Sarajeva možete pronaći na Jutjubu pod naslovom „Koje igre usporavaju ili oštećuju razvoj dece, a da toga nismo svesni“). On dalje objašnjava da se upravo rotacijom aktivira ceo mozak i da tokom takvih igrica dete povećava broj svojih sinapsi.

„Svaki pokret stimuliše određene centre u mozgu i povećava broj sinapsi. Ukoliko se smanjuje broj veza, pitanje je kako će kora velikog mozga obrađivati podatke, da li će doći do nekog zastoja u obradi podataka?“, objašnjava dr Rajović. Posle nekog vremena, mozak odstranjuje nepotrebne sinapse. To, konkretno, može da dovede do poremećaja koncentracije i pažnje ili disleksije (poremećaja učenja).

„Roditelji moraju da znaju da je dečja igra kakva je bila do pre 20 godina nezamenjiva u razvoju deteta. Deca su tada bila od jutra do mraka na igralištima, parkovima, šumama, dvorištima. Takva igra je formirala sve što je važno za dete, tj. pripremala ih je za život“, kaže dr Rajović.

STARO VS. NOVO: Kroz sličan seminar su prošle i Dragana Vulajić i Marija Vitanović iz beogradskog vrtića „Kuća mašte“. Za „Vreme“ kažu da nije bilo komplikovano prilagoditi se novom sistemu. „Mi smo deci ponudili nove igrice i hteli smo da vidimo kakvo je njihovo interesovanje. Deca su ih odmah prihvatila jer sve što uče i rade – uče i rade kroz igru. To nije klasično učenje kao u osnovnim školama gde je tabla ispred vas i oni trebaju da zapamte ono što im predavač prezentuje – ne! Puštamo ih da sami razmišljaju, a mi smo tu samo da ih malo usmerimo i poguramo“, kaže Dragana Vulajić i dodaje: „Ove godine imamo generaciju dece koja je završila prvi razred, a u našem vrtiću su radila po NTC sistemu. Rezultati su fenomenalni. Ta deca su u školu stigla potpuno opismenjena: čitaju, pišu, i ćirilicu i latinicu. Bez ikakvih napora i bez ikakvog teranja. Jednostavno, oni sami su želeli to da nauče. Isto važi i za matematiku“.

Inovacije u sistemu učenja podržali su i roditelji, jer im je, kako vaspitačice iz ovog vrtića kažu, „delovalo zanimljivo, kao nešto potpuno novo i bili su zadovoljni rezultatima takvog načina rada“.

„Imam mnogo godina iskustva u radu sa decom i ja sam prezadovoljna. Primeti se da to deci ide sasvim prirodno. Pre osam godina mi se desilo da smo izašli sa decom na igralište i rekli im da se igraju, a oni su nas pitali sa čim. Tu su bili golovi, cveće, žirovi, a oni nisu znali kako to da iskoriste…“, priseća se Dragana Vulajić ranijih generacija.

„Razlika je u još nečemu – dosadi“, dodaje Marija Vitanović. „Od kada smo uveli ovaj sistem, više nema monotonije, nema dosađivanja, nema vremena u kom deca ne znaju šta će da rade. Dešava se da kažu da im je dosadno na časovima dolazećih predavača koji im drže likovno, muzičko, fizičko i engleski. Ti ljudi nisu prošli obuku u Mensi. Ti stari sistemi su monotoni, suvoparni, sve se uči po šablonu, pamti se besomučnim ponavljanjem, a ovde, sve što se desi im ide toliko lako i prirodno – kroz asocijacije“, kaže Vitanovićeva.

U odnosu na generacije koje su radile po starim programima, kod dece je izraženija koncentracija i radoznalost. „Način na koji naša deca prihvataju sve što je novo je prosto fascinantan. Oni sami improvizuju, smišljaju svoje igre, priče, povezuju stvari sa neki njima logičnim drugim stvarima i na taj način pamte. Deca sa kojima smo ranije radili nisu tako razmišljala“, kaže Vulajićeva.

Marija Vitanović primećuje da je drugačiji rad uticao i na osećaj sigurnosti i slobode deteta. „Deca uopšte više nisu stidljiva. Bili smo na jednodnevnom izletu u Boljevcima. Neki čovek je tamo pecao i upecao neku ribu. Deca su došla da to vide, i pitanje koje su postavili je bilo: ‘Koja je to riba?’. Posle, na ručku su tražili kuvaricu da joj se zahvale za divan ručak. Žena se rasplakala. Tu smo jako ponosni na njih. Izuzetno su slobodni, nemaju strah od nepoznatog, hoće da pitaju.“

„Tu kod naših komšija je pukla neka cev za vodu i došao je vodoinstalater da je popravi. Deca se skupila i ispituju ga šta radi, on se nešto šali kako nije išao u školu pa zbog toga sada mora da bude vodoinstalater, a jedna devojčica mu odgovara: ‘Svaki posao treba ceniti’“, dodaje Vulajićeva.

Vaspitačice još pričaju da deca u njihovom vrtiću sama spremaju svoje sobe i da su druželjubivija. „Ovaj sistem učenja je ključ za auto! Imaš auto, ali ne možeš da ga pokreneš jer nemaš ključ. Nama je rad postao lakši, a deci je postalo zanimljivije. Sa druge strane, napredak je neverovatan“, zaključuje Vitanovićeva.

KVALITETNO VREME: Dr Ranko Rajović je autor dva priručnika koji mogu da koriste vaspitači, roditelji i učitelji (NTC 1 – IQ deteta briga roditelja, NTC 2 – Kako uspešno razvijati IQ deteta kroz igru). U njima se nalaze praktični saveti pomoću kojih se može unaprediti dečja inteligencija.

U vrtiću „Kuća mašte“ primenjuju većinu igrica iz NTC sistema učenja. „Ovaj sistem se najviše zasniva na razvoju motorike. Tu su igre sa loptom, da li dobacivanje, udaranje o zid, pa onda vijače, obručevi, bockalice, sve ono što se je prilično dostupno. Skakanja, prevrtanja, provlačenja su jako važna, hodanje po pravoj liniji, po konopcu… Jedino specijalno što smo kupili je komplet slagalica u kome su i kartice sa zastavama i kartice sa zemljama na kojima su neki simboli tih zemalja i koje deci služe za razvoj memorije“, kaže Vitanovićeva.

Dragana Vulajić objašnjava da sa decom treba stalno raditi i tu ulogu roditelji ne smeju da izbegavaju. „Dok se šetaju sa decom, dok ih voze u vrtić ili kad god su u prilici, roditelji mogu sa decom da igraju igru prepoznavanja znakova i naziva automobila, ili kada su neka sportska takmičenja, da ih ispituju o zastavama. Albumi sa sličicama fudbalera su veoma zanimljivi i tu nema veze da li je devojčica ili dečak u pitanju. Povezivanje brojeva, dresova, zastava, boja, pa čak i imena je za njih korisno i zanimljivo. Nas dve smo kupile albume prošle godine i sa njima menjali sličice“, objašnjava ona i dodaje da je jako važno da deca uvek dobiju odgovor na pitanje: „Ne može se odgovoriti sa ‘Pa eto, to je tako’. Čak i kada ne znate odgovor, kažete: ‘Ne znam, hajde da ga zajedno nađemo’. To je bitno da se kasnije u školi ne bi plašili da postavljaju pitanja“, kaže Dragana.

Predškolski deo NTC sistema učenja se u Srbiji sprovodi u vrtićima u Beogradu (Stari grad, Čukarica, Novi Beograd, Savski venac), Novom Sadu, Pančevu, Bačkoj Palanci, Šapcu, Nišu, Kragujevcu, Kikindi, Bogatiću, Bačkoj Topoli, Staroj Pazovi, i drugima. Školski deo je prihvaćen u školama u Beogradu, Novom Sadu, Valjevu, Bačkoj Palanci, Šapcu, Kragujevcu, Nišu, Užicu, Subotici, Vajskoj, Vrbasu, Pančevu, Gospođincima, Negotinu, Futogu. Dr Ranko Rajović očekuje da će u sledećih pet godina većina škola u Srbiji koristiti ovaj sistem učenja.