Izvinjenje američkim crncima

Senat SAD usvojio je u četvrtak rezoluciju u kojoj se američkim crncima upućuje izvinjenje za ropstvo i rasnu segregaciju, pa je tekst na usvajanje uputio u Predstavnički dom. Autor predloga rezolucije, demokrata Tom Harkin, tražio je iz nekog razloga da rezolucija bude usvojena baš na dan okončanja američkog građanskog rata 1865, kojim su američki crnci „oslobođeni“ ropstva. Priznaje se „suštinska nepravda, okrutnost, brutalnost i nehumanost ropstva“ i zakona o segregaciji Džima Kroua, ukinutih nekako pred stotu godišnjicu (1964) tog rata koji je u istoriju ušao kao prva masovna klanica. SAD se izvinjava „američkim crncima u ime američkog naroda za zlo koje im je učinjeno, kao i njihovim precima koji su bili robovi“.

Za naredni mesec, ako izvinjenje prođe i kroz Predstavnički dom, najavljena je velika zvanična proslava. Proslava čega? Izvinjenja? I ko će da slavi? Američki građani potomci američkih robova? Da li je izvinjenje upućeno i afričkim zemljama-izvoznicama robova…

Pre nekoliko godina u Beogradu je održana svetska premijera sf romana sad već pokojnog Artura Klarka. „Svetlost budućih dana“ bavila se razradom mogućnosti da se kroz svemirske „crvotočine“ zavisi u prošlost. Pa, tako, već 2037. godine „krhka srpska demokratija“ dospeva na ivicu urušavanja zbog zločina počinjenih u raspadu Jugoslavije, Nemci masovno razgledaju holokaust, Japanci su prinuđeni da se pomire s istinom o jezivim masakrima imperijalnih trupa, Izraelcima nikako ne godi istina o njihovim zločinima nad Palestincima, Francuzi pate od „težeg slučaja krize savesti“ zbog otkrića širine kolaboracije sa nacističkim okupacionim režimom, a Belgijanci su konsternirani činjenicom da su u Kongu između 1885. i 1906. ubili osam miliona Crnaca.

Znanje o prošlosti nikome nije popravilo sadašnjost. Skeptici će dodati: a teško da će i bilo koju budućnost. Obično, ljudsko saživljavanje sa – takođe ljudskom – patnjom osuđenika na raspeće, kolac ili lomaču još nije dovelo do odustajanja od raspinjanja, nabijanja na kolac ili spaljivanja živih ljudi, kao što ni jedna svečano ratifikovana konvencija protiv torture nije proizvela ništa drugo do rafiniranijih i prikrivenijih oblika mučenja i „humanijih“ egzekucija.

Sve učestalija „istorijska izvinjenja“ samo mute vodu – od slavnog klečanja Vilija Branta pred spomenikom pobijenim Poljacima do ponešto nejasnog „ispričavanja“ Vatikana zbog hrišćanskog odnosa prema Jevrejima u poslednje dve hiljade godina. Uz tako nagli napredak „istorijski korektne svesti“, ne treba se iznenaditi ni ako se sutra neki od lidera čovečanstva u ime cele vrste ne izvini braći majmunima, jer su u procesu očovečenja do poslednjeg uništeni svi zajednički nam preci.

U običnom, civilnom životu, izvinjenje je znak dobrog vaspitanja – ali nije kraj. Izvinjenje treba neko i da prihvati. Bez toga sva su, a naročito istorijska, besplatna.