In memoriam: Bogdan Bogdanović

Kad je Bogdan Bogdanović maturirao pošao je sa svojim ocem Milanom Bogdanovićem da po tadašnjim običajima kupi odelo i tada su započeli onaj inicijacijski razgovor odraslih. Bogdan je pitao oca kakva će biti ta republika. Milan je odgovorio: «Sudeći po monarhiji, prilično loša…» Pričao je tu autobiografsku anegdotu u ono vreme sa izvesnom samoironijom svojstvenom ljudima široke kulture i izgrađenog smisla za realizam svesnog mana sopstvene sredine koje se ne smeju prećutati.

Kao mladog profesora Arhitektonskog fakulteta sreo sam ga prvi put, kao mladi novinar NIN-a onih godina kada je na Arhitektonskom fakultetu vodio Novu arhitektonsku školu, čiji je bio osnivač. To je bila kako bi se danas reklo neka vrsta kreativne radionice. Studente je podsticao da zamisle civilizaciju, njenu kulturu, jezik, simbole i da na toj osnovi projektuju gradove. Arhitektura i urbanizam su u toj školi mišljenja organski izrastali iz epohe u kojoj nastaju. U njegovoj Zaludnoj mistriji, za koju neki kažu da je knjiga o arhitekturi tajnih društava upoznavali smo se s mitskim i simboličkim aspektima arhitekture.

Kad sam mnogo godina kasnije, u ratnim okolnostima, sa satanizovanim protivnikom rata profesorom Bogdanom Bogdanovićem razgovarao u njegovom stanu na Vračaru, tesnom, punom knjiga i nekako tamnom – danas je adresa te stare zgrade na skveru koji nosi ime raskošnog i razbarušenog Slobodana Markovića Libera Markonija – pomenuo je i tu školu uz gorko sećanje na neku vrstu Crvenog fakulteta u skladu sa tadašnjim duhom vremena, koji su tadašnji liberali, izgleda, podržavali, a oni posle njih sve to ukinuli, na kraju čak i onu verziju te škole koja se odupirala tamo u Malom Popoviću u zgradi jedne stare škole…

Bogdan Bogdanović je bio je urbanista, filozof, humanista i poslednje sećanje na njega je sećanje na graditelja gradova užasnutog nad delima gradorušitelja i nad nedoučenosti novih ideologa. Bila je to smutna 1992.

Mogu posvedočiti da je pripadao onim malobrojnim ljudima u našoj sredini koji su nekoliko godina pre toga ne samo naslućivali dolazeću katastrofu, već i o tome upečatljivo govorili. U vreme tzv. događanja naroda i diferencijacije 1987. i 1988. jedno njegovo otvoreno pismo, koje će posle prerasti u knjigu Mrvouzice, mentalne zamke staljinizma, upozoravalo je na šamansku retoriku koja najavljuje jednu opasnu piromansku pošast. U sećanju iz tog teksta ostaje simbolička slika psihijatrijske ustanove „Laza Lazarević“ u plamenu. Glas Bogdana Bogdanovića je čini se bio najupečatljiviji među glasovima tadašnjih pacifista. Ne vidim bolji način da gajimo sećanje na tog čoveka od reprinta tog gorkog razgovora iz 1992. objavljenog u Vremenu broj 96. Posle toga ga više nisam sreo. Otišao je 1993. u Beč i nije se, nažalost, u ovu sredinu vratio.

Sagovornik „Vremena“: Bogdan Bogdanović

PODSTICAJI USPALJENE MAŠTE

Vreme br. 96 – 24. avgust 1992.

Bogdan Bogdanović živi u nekoj vrsti lične izolacije na gubeći prisustvo duha u tihoj rešenosti da istraje u vivisekciji srpskih nacionalističkih mrtvouzica i u suprotstavljanju ratu bez smisla na jugoslovenskim prostorima. U desetak intervjua poslednjih godina govorio je protiv rata, posle čega su sledile diskvalifikacije i nečuvena satanizacija.

Ulaz u stan profesora Bogdana Bogdanovića, tvorca spomenika jasenovačkim žrtvama, išaran je ogromnim crnim grafitom koji seže od prizemlja do prvog sprata, na kome piše da je to „ustaški stan Bogdana Bogdanovića“. Profesor Bogdanović ne briše te grafite, kao da ne želi da smeta Srbiji da na svoj način nagrađuje protivnike rata koji je upropastio njen ugled i njenu budućnost, one koji bi možda mogli da predstavljaju iskup njene savesti.

„VREME“: Dobro se držite, tu, na Čuburi, profesore…

BOGDAN BOGDANOVIĆ: Da emigriram nisam hteo nikad. To zadovoljstvo ipak nisam mogao da im pružim. Planirao sam, tačnije pregovarao sa nekim ljudima, da se preselim u Sarajevo i da u jednu staru kuću premestim Novu arhitektonsku školu iz Malog Popovića, odakle su me isterali. To je bilo godinu dana pre katastrofe. Mislili smo da će Bosna biti neutralna, da će biti demilitarizovana, da će možda biti pod protektoratom. Ona će, možda, i biti pod preotektoratom, ali to više nije Bosna, to je sad leš…

Otpor ovom bezimenom (etničkom) ratu izražavali ste suprostavljanjem gradorušiteljima…

Pre dvadeset godina pisao sam da u modernom svetu gradovi postaju važniji od nacija koje su se obelodanile tokom industrijske revolucije i koje još toliko pritiskaju pamet svakog sadašnjeg pametnog čoveka, a gradska pripadnost, oduvek, otkada postoje i pravi gradovi i pravi građani, bila je važnija od etničke.

U velikim gradovima sveta, počevši od Memfisa i Vavilona, čak i „nacionalni“ jezik nije bio sasvim jasna kategorija. U istom velikom gradu, u okvirima iste gradske kulture, moglo se govoriti raznim jezicima, pod uslovom da svi razumeju onaj osnovni, tihi ili bučni, ali u svakom slučaju nemušti jezik grada koji su po slobodnoj volji odabrali.

Izbor grada je etička i estetska odluka. Da sam mogao da se odvojim od Beograda (jer i to je bio izbor, danas mi se čini više nesrećan no srećan), odabrao bih, verovatno, Bolonju, jer ima lepe arkade, kao što je doskora, u malom, i Vukovar imao.

Sada je Vukovar uništen, Hrvati obećavaju da će, ako ga dobiju, taj grad ostaviti tako u ruševinama. Nisam još smogao snage da obiđem taj srušeni grad. O Mostaru još ne govorim, jer nisam još došao dotle da to sebi utisnem u svest. Sarajevo me podseća na čoveka koji leži i uzalud pokušava da ustane. U celom tom ludilu ima jedne strašne metode — rušenje grada je najjednostavniji način da se promeni reigonalna etnička struktura. Izgleda apsolutno ludo da grad koji želite da zaposednete, jednostavno porušite. Tu nas više nikad ništa neće izvaditi.

Uvaženi pisac romana u kojima nema ni grada ni gradova, sa neskrivenim jedom govori o onima koji bi hteli da nam nametnu atribut rušitelja gradova… On pritom zaboravlja prostu obavezu da kaže ko je nesrećne gradove, gradove romane, porušio, i zašto.

Poslednje generalsko objašnjenje glasi da Šumadinci nisu hteli u rat, nije bilo dovoljno pešadije, i da je stoga oko Vukovara korišćeno teško oružje.

To objašnjenje je strašno. Onda je pitanje zašto Šumadinci nisu hteli u rat i u koji još rat nisu hteli Šumadinci. Nisu hteli još na Slivnicu. Dva puta je taj narod odbio da ide u rat. I bio u pravu. Strašno je to što mi ne znamo da li će se u nastavku priče Šumadinci uzdržati, ili će krenuti na Kosovo.

Gledam Bugare, oni su drilovani da izbegavaju rat; Srbi su, pak, drilovani da srljaju u rat. Jedna od bitnih strana tog rata je to što je to rat među braćom. Kako će se ta deca spasavati od onoga što su doživela? Mnogo naše dobrodušnosti pomešalo se sa moralnom indolencijom.

Meni je najstrašnije što sam verovao u džentlmenstvo našeg ratnika. Kako se desilo da sad uđu u taj pokolj kao vuk u torinu?

U „Mrtvouzicama“ ste napisali da je Srbija na Istoku, Srbija na marginama civilizacije zapravo umorna od civilizacije koju nije ni dodirnula…

Bojim se da raste nešto gore od svega, raste jedan model mraka, raste jedan model nelaičke Srbije, klerikalne Srbije, mraka nad mrakovima, mislim na juriš teokratije na sekularnost srpske kulture.

Sad je raspisan konkurs za uređenje podzemne železničke stanice kod Vukovog spomenika. Čim sam video žiri, bilo mi je jasno šta će konkurenti ponuditi: ocila, gusle, reminiscencije epske, Majke Jugovićke, možda i ovu iskasapljenu decu Milićevu. Koja je to nekrofilija?

Ljubav sa smrću.

Jednoga dana, kad dođe taj teški momenat, a on dolazi, kad ćemo govoriti o srpskoj nacionalnoj katastrofi, kad se budemo pitali ko je odgovoran i kako je došlo do toga da smo postali poslednja nacija u Evropi koja je okružena tolikim neprijateljima i toliko omrznuta, onda će se mnogi veliki mozgovi iz Akademije naći na optuženičkoj klupi, ako to dožive.

Ćosić kaže: „velika nesreća“…

Smrt je za mene bila neka visoka apstrakcija, ali ovo je neko elementarno, kako da kažem, puteno drugovanje sa smrću. Priroda i smrt, to je formula koju sam i sam poneo iz rata. Onda to moje umiranje po bolnicama, šest meseci sam se mrcvario u sepsi, u gnojevima, u teškim temperaturama… ali to nije bilo drugovanje sa smrću na ovaj erotski, na ovaj libidozan način.

Taj sladokusac srpske gorčine, taj degustator vremena zla, kao da u sebi nosi narikaču. Gledao sam to u Pljevljima, umoran je bio i nekako povijen… Ne volim da vidim kad mi drug tako malaksalo izgleda.

Bili ste drugovi, vi i Ćosić?

Od svih njih još sam se najviše sa Dobricom družio. Pokušavao sam da ga nečem naučim, ali nije išlo… Mi smo njega voleli, došao je kao seljače, nosio opančiće, zvali su ga „Gedža“ i on se držao tog svog nadimka. Počeo da se buni tek kasnije. Moj otac je jednom za vreme ručka rekao: „Deco, njega zovu gedža! Narod ne daje nadimke slučajno. Videćemo šta to znači!“

Kako vam on sad, kao šef države, izgleda?

Jednog trenutka sam pomislio da je uvaženi šef moje države koja još nije moja, a koju deca zovu „gedžistan“, preživeo moralni preporod. Posle prvih njegovih prepotopskih gnjavaža, video sam da on nema moralne prepreke. On apsolutno ne smatra da je mnogo pomogao da se napravi nešto tako ružno.

Posle sam se uplašio da on ne bude ratni predsednik.

Kad je „puklo“ vaše prijateljstvo?

Kad sam se vratio iz Amerike, pokrenuli smo Novu arhitektonsku školu. Nova arhitektonska škola je bila neka vrsta Crvenog fakulteta u skladu sa tadašnjim duhom vremena. Liberali su nas, izgleda, podržavali. Kao „crveni dekan“ nisam se svideo mom novom akademskom društvu, društvu hijerarhije.

Konačno ste raskinuli sa Akademijom 1981?

Iz tog društva nosim mučne uspomene. Mislio sam da ćemo moći da razgovaramo o ozbiljnim stvarima. Shvatio sam da se tamo, pogotovu na umetničkom odeljenju, ne dotiču filozofije, arhitekture, grada, istorije, a registruju nedolazak na sastanke.

Od njih sam se lako otkačio, jedan prijatelj mi je rekao da sam tu atmosferu u jednom intervjuu opisao pomalo sviftovski. Posle toga ja tamo više nisam pripadao, a oni su me i dalje smatrali svojim dopisnim članom, zadržali su me da se ne bi desilo da neko napusti Akademiju. Čak su mi i neki novac slali, ali sam im ga redovno vraćao. Hteo sam čak da zatražim pomoć Odbora za ljudska prava. Pretpostavljam da bih mogao da izađem iz manastira, sa malo sreće možda bih mogao da pobegnem, da sam žensko, i iz kupleraja na Bliskom istoku, a iz Akademije ne mogu, zato što iz nje niko nije izašao.

Šta je, u stvari, Akademija?

Prošlo je vreme akademija.

Srpska akademija je sva bila obuzeta stavom da bude radna akademija, kao one u Sovjetskom Savezu iz vremena Brežnjeva, kada je to bilo ministarstvo za nauku. Da je preuzela primer francuske akademije, da bude slatki cirkus i neka satisfakcija za starce koji povremeno mogu da okače one sabljice, bilo bi mnogo bolje…

Deroko mi je jednom rekao: „Šta rade ovi tvoji komunisti?“ Ja sam se sa tim starim akademicima slagao, oni su me i primili u akademiju, a svađao sam se sa svojim partijskim drugovima. Oni su uvek sve politizovali.

Hteli da budu veliki faktor u društvu, a onda je to vrlo brzo preraslo u volju za moć. Imali su jednu razrađenu priču o svoj misiji. To bi bilo u redu da su imali političkih ideja, ali sve je ispalo naopačke. To što piše u Memorandumu, slušao sam hiljadu puta pre toga. Govorili su da je Akademija samo jednom potrebna svojoj naciji. Eto, sad je bila potrebna i evo šta su uradili.

Neki kažu da su čak planirali, a to mi je krajnje verovatno, da su imali neke odbore za demografiju i da su čak izračunavali koliko Srba može da pogine za oslobođenje zapadnih krajina, a da ne bude ugroženo biološko biće srpskog naroda. Ne znam da li je ta brojka dosegnuta, ali vidim, što se Srba u Hrvatskoj tiče, da su uspeli ono što nije uspelo Anti Paveliću.

Da li se moglo predvideti da će se sve tako tragično završiti?

Krležina zapanjujuće užasna slika našeg sveta bila je tačna: ta njegova krv i to njegovo blato. On je nosio osećanje kataklizme. Ja sam nosio neko mutno osećanje da dobro biti neće, ali da će biti toliko strašno nisam mogao da iscrtam sebi nikako. Pre nego što nas je stigla ova nesreća pisao sam o gradorušiteljima. Kada sam saopštavao tekst za grad i protiv grada, i govorio o mogućim gradorušiteljima, Pilja Marković je izašao, moj tekst ga je, tada, pre desetak godina, nervirao. Danas ga objavljuju na Zapadu kao krajnje aktuelan tekst.

Imao sam neku proročansku intuiciju. Za spomenik u Čačku bukvalno sam došao do nekih životinja koje grizu. Zaključio sam da je zver u nama. Kad sam pravio spomenik u Vukovaru, crtao sam grad propadanja. Što je najgore, bojim se da ni sam ne vidim koliko je to strašno.

Šta je „istorija bolesti“?

Ispada da je današnji neobuzdani virus nacionalizma odgajan in vitro, još u komunističkom vremenu. Taj novi nacionalizam kao da je upio u sebe svu ograničenu aroganciju marksista, svu isključivost i svu hipokriziju boljševičkog karakternog tipa i spojio sa najmorbidnijim varijetetom pseudoromantizma. U Srbiji, a verujem i u drugim delovima bivšeg jugoslovenskog prostora, najogorčeniji današnji antikosmopoliti, verski preobraćenici, pa i fanatici rasizma, proizašli su iz dogmatskih komunističkih redova.

U okvirima proleterskog internacionalizma, pomno je čuvana zlu ne trebalo bomba nacionalizma. Jugoslavija u tom pogledu nije bila izuzetak na Istoku. Republički centri, tačnije republički centralni komiteti Saveza komunista, imali su svoje tajne nacionaliste, a i svoje javne disidente, tu opasnu divljač, ali uvek po pravilu divljač pod zaštitom.

Uostalom, Memorandum su pisali isključivo akademici bivši komunisti. Mene je to u početku zabavljalo, gledao sam te mućke između Akademije i CK i mislio sam da je i u tom slučaju bila reč o mućki. Posle sam video da je ta stvar bila „samoinicijativna“. Sklon sam da poverujem da su se pisci Memoranduma potajno nadali da će pogoditi skrivene misli drugova iz tadašnjeg Centralnog komiteta Srbije. Stvari su, međutim, otišle predaleko, bolje reći, već su se uveliko kotrljale nizbrdo.

Milošević se nije usudio da prihvati Memorandum javno, ali ga je ubrzo, sa prilježnošću đačića, počeo sprovoditi… Dakle, ko je monstruozniji — Frankeštajn ili njegov tvorac?

Danas pričamo o tome kako je počelo finale?

Sunovrat je počeo dolaskom Miloševića. Odmeravanje duhovne krivice je teže, ali i važnije. Jer devijacija mišljenja, koja je dovela do jednog Miloševića, može kroz generaciju ili dve da dovede do novog Miloševića.

Najsigurnije je, pri ispitivanju dubljih uzroka, poći od notorne činjenice da se nacionalne paranoje, bar na Balkanu, zasnivaju pre svega na podsticajima uspaljene mašte. Neobjektivno i neznalačko baratanje istorijom podstiče paraistoriju, građenje fantomskih slika o bivšoj veličini i nametnutim neuspesima upućuje na traganje za istorijskim nepravdama i svetskim zaverama.

Ratni romani Dobrice Ćosića pripremaju već godinama stanje duhova koje će dovesti do Memoranduma i, posledično, do današnjih osvajačkih podviga, a bojim se i krvološtva koja ih prate.

Koliko da zaokružim ovaj literarno-politički skerco, podsetiću da su dizajneri bosanskog užasa dva-tri pesnika sumnjive vrednosti i jedan nedovršeni istoričar književnosti, dok je i sam Karadžić po zvanju psihijatar, po funkciji strateg, a u slobodnom vremenu folklorni pesnik…

Biografija Bogdana Bogdanovića

Bogdan Bogdanović je bio redovni profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, od 1973. Oblast rada memorijalna arhitektura, urbanizam, istorija grada. Značajan je neimar memorijalne arhitekture, spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini dvadesetog veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu, Prilepu, Mostaru Kruševcu i Jasenovcu („Kameni cvet“), u kojima na mestima velikih stratišta u kamenu slavi život. Sa područja urbanizma poznat je njegov generalni urbanistički plan Cetinja, plan naselja kod manastira Morače i plan naselja Pržna kod Tivta.

Dopisni član Odeljenja likovne i muzičke umetnosti SANU: od 28. maja 1970. do 24. februara 1978 (kada je prešao u Odeljenje društvenih nauka) i od 25. aprila 1980. (ponovo u matičnom odeljenju). Pismom od 19. maja 1981. podneo zahtev da bude razrešen članstva u SANU. Predsednik Saveza arhitekata Jugoslavije (1964-1968); predsednik Kulturno prosvetne zajednice Beograda (1972-1976); predsednik Kulturno prosvetne zajednice SR Srbije (1976-1980) Gradonačelnik Beograda (1982-1986.) Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda.
Od sredine devedesetih živeo u egzilu u Beču.