In Memoriam: Bekim Fehmiu

U utorak, 15. juna, slavni jugoslovenski glumac Bekim Fehmiu odlučio je da ode. U svom stanu na beogradskoj Zvezdari, izvršio je samoubistvo, u 75. godini života.

Legendarni Beli Bora iz filma „Skupljači perja“ Saše Petrovića, bio je prvi albanski akademski glumac u SFRJ. Kritičari i istoričari filmske umetnosti ocenjuju ga kao glumca koji je promenio istoriju naše kinematografije. Rođen je 1936. godine u Sarajevu, a njegova porodica živela je i u Đakovici i Skadru. Igrao je u 41 filmu i u bezbroj predstava širom Jugoslavije. Nakon što su „Skupljači perja“ 1967. godine postigli ogroman uspeh na Kanskom festivalu, počinje njegova internacionalna karijera. Bio je jedini glumac iz istočnoevropskih zemalja koji je snimao na zapadu. Imao je dugogodišnji ugovor sa italijanskim producentom Dinom de Laurentisom, sarađivao je sa Džonom Hjustonom, Olivijom de Hevilend, Avom Gardner, Dirkom Bogartom, Šarlom Aznavurom, Irenom Papas, Klaudijom Kardinale, Kendis Bergen… Živeo je život velike glumačke zvezde, ali daleko od toga da mu je život bio lak. Osim zbog političkog progona koji su trpeli njegovi otac i deda, sa početkom srpsko-albanskih trvenja, zaćutao je i povukao se iz javnosti, u znak protesta. Godine 1987. dao je oproštajni intervju „Politici“ i potom zaćutao sve do 2001. godine kada je objavio knjigu sećanja „Blistavo i strašno“. Iste godine dao je intervju „Vremenu“ u kom je ovako opisao svoju odluku: „Sva ona telefoniranja od Triglava do Đevđelije posle oproštajnog intervjua u ‘Politici’, aprila 1987. godine, pohvale za hrabrost, čestitanja, ništa mi nisu značili. Moj predosećaj, upozorenje, naročito sa pesmom Dušana Vasiljeva ‘Čovek peva posle rata’, koji kaže, ‘Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova…’ a završava sa ‘O dajte meni, samo još šaku zraka, i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast’, ništa nije značilo. Postigao sam nulu, jednu apsolutnu nulu u atmosferi jahača apokalipse, prošavši kroz veliku duševnu patnju. Postigao sam ono, kao Stefan Cvajg u ‘Jučerašnjem svetu’, izolaciju, usamljenost. To me nateralo da zapisujem dalja sećanja.“

Bekim Fehmiu, osim po brojnim maestralno odigranim ulogama, ostaće upamćen kao oličenje, ako ne nečega efemernog i neuhvatljivog kao što je moralnost, onda svakako principijelnosti i odanosti vlastitim idealima. Jedan od simbola Jugoslavije iz njenog zlatnog doba, nikada nije, u ime bratstva i jedinstva, a potom jugonostalgije, bežao od svog albanskog porekla, bio je i jedno i drugo: Albanac, Jugosloven, iznad svega umetnik, a pre svega – čovek. Mnoga su se teška istorijska kola slomila na njemu, na njegovoj ličnoj sudbini, ali, čak i način na koji je otišao pokazuje da je do kraja ostao gospodar svoje sudbine. Baš kao što je doneo odluku da se povuče dok ludilo ne prođe, tako je i sada odlučio da ode, ne čekavši da umesto njega takvu odluku odredi slučaj. Onima koji su za njegovog života gajili poštovanje prema onome što je govorio i radio, sada ostaje da poštuju i ovu njegovu, poslednju odluku.