Fukušima, godina prva

Japan, 11. marta 2011, u 14.46. Obalsku oblast kod grada Sendai na severozapadu ove visokorazvijene države pogodio je podmorski zemljotres od devet stepeni Rihtera. Ovaj izuzetno razorni potres se snažno osetio u 200 kilometara udaljenom Tokiju, ali u Japanu naviknutom na zemljotrese u prvi mah nije izazvao dramatična razaranja.

Najstrašniji udarac stiže dvadesetak minuta kasnije – japanske obale zapljuskuje divovski cunami talas koji se na pojedinim mestima, kao posledica zemljotresa, podiže i do deset metara visine. Zabeleženi udar će biti jeziv – talas baca automobile, nosi kuće, izbacuje na obalu prekookeanski tanker.

No, drama koja će uzdrmati ceo svet tek počinje. Centralna pozornica katastrofe narednih dana biće nuklearna elektrana Fukušima 1, odnosno Fukušima Daiči (jedinica), u neposrednoj blizini morske obale. Ovde je bilo smešteno šest nuklearnih reaktora kompanije Tokyo Electric Power ukupne snage od 4,7 GW, koji su u zemljotresu pretrpeli velika oštećenja i automatski bili ugašeni.

Zbog udara cunamija, na Fukušima reaktorima biva oštećen rashladni sistem i napajanje elektrane strujom, što u seriji uzajamno povezanih problema, dovodi do jednog od najstrašnijih nuklearnih incidenata svih vremena.

Bez hlađenja, reaktori jedan za drugim počinju da se greju iznad prihvatljive temperature, pokreću se lančane reakcije, eksplodiraju njihovi omotači i dolazi do topljenja reaktora, a u more i atmosferu se oslobađa radijacija koja truje ljude i zemlju.

Japanske vlasti danima vode bitku kako bi se izbeglo potpuno otvaranje reaktorskih posuda i katastrofa koja preti da ozrači ceo Japan. Vatrogasci hlade reaktorske zgrade šmrkovima, u sekundarni ciklus se upušta morska voda, traga se za načinima da se uspostavi dodatno napajanje. Drama se okončava nakon više od sedam dana.

Pored velikog broja nastradalih u udaru cunamija, u nuklearnoj elektrani su od zračenja neposredno stradale dve osobe, a više od 25 radnika koji su se svesno žrtvovali kako bi sprečili veću katastrofu, primilo je velike doze zračenja. Danas se oko elektrane prostire zona od 20 kilometara u prečniku, iz koje je iseljeno više od 200.000 ljudi. Region koji obuhvata između 20 i 30 kilometara u prečniku smatra se opasnim, ali ta oblast nije zabranjena za život.

Oštećeni reaktori će biti zaliveni betonom i zakopani pod peskom. Tokom jeseni 2011, Japan je izdvojio 13 milijardi dolara za čišćenje kontaminiranog područja oko Fukušime. Taj novac je utršen na sanaciju reaktora, ali i na izmeštanje 29 miliona kubnih metara zemljišta koje je ozračeno oko fabrike. No, jedan deo ove oblasti biće zauvek zabranjen za život, sasvim nalik na Zabranjenu zonu oko Černobilja u Ukrajini.

Posledice nesreće u Fukušimi su se osetile u celom svetu. Mada radijacija u većoj meri nikad nije napustila japanska ostrva, strah od nuklearne katastrofe se proširio svetom. Sa ovom katastrofom se završila takozvana „nuklearna renesansa“ tokom koje su, zbog ekonomske i ekološke pogodnosti, u poslednjih deset godina podignuti brojni rekatori širom sveta.

Krajem 2011. je procenjeno da će samo zbog Fukušime biti isključeno čak 30 od 440 reaktora koliko ih je operativno danas širom sveta. Antinuklearno raspoloženje je zahvatilo pre svega Nemačku koja je odlučila da dugoročno promeni energetsku politiku, a do sličnih odluka je tokom poslednjih godinu dana došlo u Italiji, Španiji, Švajcarskoj, Indiji i Sjedinjenim Američkim Državama.

U samom Japanu su tokom godine održani masovni protesti, a vlada Jošihiko Node je donela odluku da zemlju učini nezavisnom od nuklearne energije u budućnosti. Danas se simbolično, nedaleko od obale Fukušime, planira izgradnja plutajuće elektrane na vetar sa šest vetrogeneratora od po 2MW.