Dužnička, bankarska i politička kriza evrozone

Evropski lideri su u sredu 23. maja uveče na neformalnoj večeri raspravljali šta da rade u atmosferi špekulacija da je Grčka na putu da izađe iz evrozone, a i rastućih strahova da bi moglo doći do bankarske nesolventnosti. Za to vreme na Šumanovom trgu oko sedišta Evropskog saveta u Briselu grupe demonstranata su protestovale protiv smanjenja javne potrošnje kao nametnute glavne mere za izlazak iz krize.

Pred novinarima su se negde oko dva sata noću pojavili Hoze Manuel Baroso i Herman Rompej da bi u nekih petnaestak tačaka i četiri poente rekli zapravo da evropski lideri zapravo nisu mogli da nagoveste neke važne korake za stimulaciju ekonomije niti da razreše francusko nemački spor o formuli «i štednja i razvoj».

Novoizabrani francuski predsednik Fransoa Oland se zalaže za odlučniju akciju radi podsticanja rasta, a nemačka kancelarka Angela Merkel se suprotstavljala idejama da se smanji pritisak na evropske slabije ekonomije. «Moramo da unapredimo ekonomski rast, i to pojačavanjem investicija, boljom finansijskom politikom Evropske unije i stvaranjem radnih mesta“, solomonski izjavljuje na kraju te večeri Herman van Rompej.

Pred grčke izbore 17. juna na međunarodnim ekonomskim monitorima svetlucaju upozorenja da evropski kontinent klizi u recesiju. Cena španskog zaduživanja raste do neodrživog nivoa, Italiju trese dužnička groznica, a raste zabrinutost oko cene razvoda Grčke i evrozone.

Nemačka centralna banka, Bundesbanka, saopštava u svom mesečnom izveštaju da je grčka situacija ekstremno zabrinjavajuća, a da ona može da potkopa poverenje u sve sporazume i ugovore u celoj evrozoni i da oslabi inicijative za nacionalne reforme i za konsolidacione mere u najgroženijim zemljama. Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo rekao je da je namera Unije da Grčku zadrži u evrozoni, ako ona ispuni obaveze koje je preuzela, pa je ta poruka zapravo bila poruka grčkim glasačima da 17. juna ne odbace evropski paket kao što su učinili u prethodnom izbornom turnusu.

Njujork tajms citira Tomasa Kulija, profesora ekonomije sa Sternove biznis škole na Njujorškom univerzitetu, koji kaže: «Imate dužničku krizu, bankarsku krizu i političku krizu koje se pojavljuju simultano. Sve što podriva poverenje u finansijski sistem je loše, ne samo za evropski finansijski sistem, već i za finansijski sistem u SAD…»

Neki od evropskih lidera su izjavljivali da je briselska večera samo preludij za pravi razgovor u junu, pa je svako nastojao da razjasni svoje početne pozicije.

Mada su nemački i francuski ministar finansija hvalili jedan drugog i govorili o međusobnim prijateljskim i kooperativnim odnosima nakon njihovog preliminarnog susreta nedavno u Berlinu, porastao je nivo frustracije u nemačkoj prestonici zbog toga što francuski predsednik Oland glasno zahteva emitovanje zajedničkih evro-obveznica koje će, kako u Berlinu smatraju, najviše koštati Nemce. Francuski zahtev da se emituju zajedničke obveznice 17 članica evrozone koje bi smanjile rizik zaduživanja je postao glasniji, a nemački otpor tome žešći. Prema Olandovom predlogu, evro-obveznicama bi se dugovi prezaduženih zemalja poput Grčke, Španije i Portugalije objedinili, a za njih bi garantovala Evropska centralna banka.

Angela Merkel se u Briselu glasno suprotstavljala zahtevu da se izdaju te zajediničke evroobveznice, a Fransoa Oland je glasno ponavljao da je to neophodno. Na kraju, Van Rompej je naveo da su lideri Unije razmatrali mogućnost uvođenja evro-obveznica, koje je tražio francuski predsednik Fransoa Oland, ali da nisu doneli nikakve odluke.

Angela Merkel izgleda usamljena u zahtevu da se pojača pritisak radi sprovođenja strogih mera štednje i kresanja budžeta, Njujork Tajms piše da ona ipak nije tako usamljena. Mnoge istočno-evropske zemlje koje takođe pate zbog strogih programa štednje, a siromašnije su od Grčke imaju malo simpatija za Atinu. Takođe Austrijanci, Finci i Holanđani podržavaju liniju Angele Merkel.

Osim evro-obveznica, kontroverze su ispoljavane i oko drugih mera, ali u manjoj meri. Predlagano je da se pojača finansiranje Evropske investicione banke, da se prekomponuju postojeći evropski strukturalni fondovi, pa i da se emituju akcije za nove projekte („project bonds“) koje bi bile zajednički emitovane za specifične razvojne poduhvate, a pledirano je i za agresivniju akciju Evropske centralne banke.