Državna ubistva

Glavna vest koja su preneli svi svetski mediji 3. maja ove godine jeste ona koja govori o tzv. ciljanom lišenju života (targeted killing) jednog od najtraženijih terorista u današnjem svetu: Osame Bin Ladena.

Prema informacijama koje su prenete Bin Laden je lociran u pakistanskom gradu Abotabadu, koji se nalazi oko sto kilometara severno od prestonice Islamabada. Američke vlati su donele odluku da ne bombarduju kuću u kojoj se nalazi teroristički volja putem bespilotne letelice, što je uobičajen način za izvršavanje tzv. „ciljanih lišenja života“, navodno zbog toga što je postojala opasnost da bude civilnih žrtava. Odlučili su se da upotrebe pripadnike posebno obučenih vojnih jedinica za ovaj zadatak, koji su oni, po svemu sudeći, sa uspehom izvršili.

Vršenje tzv. ciljanih lišenja života nije novost. SAD su se vremenom pridružile Izraelu koji je prvi put upotrebio ovaj način za obračun sa teroristima još 1973. godine, nakon poznatog terorističkog napada na izraelske sportiste na Olimpijadi u Minhenu. Nakon toga ovu politiku je obnovio 1996. godine lišenjem života glavnog Hamasovog stručnjaka za pravljenje bombi Jahja „Inženjera“ Ajaša. SAD su se ovoj politici pridružile 2001. godine nakon terorističkog napada na zgrade Svetskog trgovačkog centra. Rusija je, takođe, primenjivala ovaj način obračuna sa teroristima. Ppomenimo lišenje života Džohara Dudajeva 1996. ili Šamila Basajeva 2006. godine.

Između pristupa navedenih država ovom načinu obračuna sa terorizmom ima razlike. Rusija nikada nije tražila pravni osnov za njih, niti se opterećivala pitanjem da li su u skladu sa pravom. Za razliku od njih izraelski, a naročito zvaničnici SAD, njihova pravna nauka, pravosuđe, uvek su se trudili da nađu pravno utemeljenje za ove akcije.

U SAD oslonac za ove tvrdnje nalaze se u nužnoj odbrani (self-defence) kao pravu koje država ima ako je napadnuta. Ugledni profesor sa Harvarda Deršovic smatra da ovakve akcije jesu opravdane ako ne dovode do tzv. „kolateralne štete“. Država koja se nalazi na udaru terorističkih pretnji ima pravo da brani sebe i svoje građane, piše profesor Solis sa Univerziteta Džordžtaun. Ovde je u pitanju „agresivna i preventivna“ nužna odbrana, kaže profesor Điora sa Pravnog fakulteta Univerziteta Juta. Sudija Federalnog suda za južni okrug Njujorka Sofer tvrdi da snažna retorika koja se razvila oko ovog pitanja može da „zamagli pravne argumente“ u korist ove nužne odbrane. Pravni savetnik američkog Ministarstva spoljnih poslova (State Department) Koh drži da „opšta načela“ nužne odbrane opravdavaju ovakve akcije.

Vrhovni sud Izraela je 2006. godine doneo odluku kojom potvrđuje stanovište da ovakve akcije jesu u skladu sa pravom ukoliko su ispunjeni određeni uslovi.

S druge strane, vrlo je važno skrenuti pažnju na detalj koji su mnogi zaboravili. SAD su 2001. godine donele zajedničku Rezoluciju oba doma Kongresa kojom se ovlašćuje predsednik SAD da upotrebi svu „neophodnu i odgovarajuću silu protiv onih država, organizacija ili pojedinaca za koje on nađe da su planirale, ovlastile, izvršile ili pomogle teroristički napad 11. septembra 2001. godine, ili koje su podupirale takve organizacije ili pojedince, u nameri da spreči bilo koji budući akt terorizma protiv SAD od strane takvih naroda, organizacija ili pojedinaca“. Ovu rezoluciju su mnogi, prebrzo i bez analize, nazvali objavom rata, verovatno usled novinarskih napisa prema kojim je američki Kongres ovim aktom „objavio rat terorizmu“. Ipak, ni za američku stručnu javnost nije sporno da je ovde u pitanju samo ovlašćenje za upotrebu sile, a ne formalna objava rata. U oslonu na ovu rezoluciju ima tvrdnji u američkoj stručnoj javnosti, pravosuđu ali i administraciji da je osnov koji opravdava ubistvo rat. I zaista, dobro je poznat međunarodnopravni običaj da ubistvo neprijatelja u ratu nije ubistvo. Tako Berman iz Američkog saveta za spoljnu politiku kaže da se u ovim slučajevima primenjuje međunarodno ratno pravo. Jonas u tekstu koji objavljuje ugledni Foreign Policy brani sličnu tezu.

Pitanje koje se ovde postavlja u slučaju lišenja života Osame Bin Ladena jeste da li postoji pravni osnov koji dozvoljava SAD da liši života jednog čoveka? Da li je u pitanju rat kao osnov isključenja protivpravnosti koji dolazi iz međunarodnog prava?

Postoji više osnova koji čine ovu poziciju američke administracije manjkavom i nedostatnom. Na prvom mestu treba reći međunarodno pravo ne poznaje apsolutno nikakav institut koji dozvoljava lišavanje života nekog lica bez suđenja. Tako nešto je, po prirodi stvari, i nezamislivo. Kako bi glasila neka hipotetička norma međunarodnog prava koja bi dozvoljavala nekoj državi da ubije koga hoće, kako hoće i kada hoće?! Ono bi bilo dozvoljeno u borbi u ratu (jedan vojnik ubije drugog vojnika u borbi). Međutim okolnosti pod kojima je ubijen Bin Laden se nikako ne mogu nazvati borbom niti ratom u smislu međunarodnog ratnog prava. U Pakistanu nije bilo ratnog stanja u vreme lišenja života Bin Ladena niti ga ima. Takođe, tamo nema nikakvih ratnih dejstava ili borbi.

Ovaj stav je sve drugo samo nije usamljen kako u stručnoj, tako i u opštoj javnosti. Tako Alston, specijalni izvestilac UN za nesudska i arbitrarne egzekucije i egzekucije po kratkom postupku (United Nations Special Rapporteur on extrajudicial, summary or arbitrary executions), kaže da ciljana lišenja života van zone ratnih sukoba nikada neće moći da budu opravdane „preventivnom samoodbranom“. U Nemačkoj javnosti se čuju snažni glasovi otpora ovakvim postupcima. Nemački predsednik Horst Keler se dvoumi da li je moguće osumnjičenog teroristu ubiti „tek tako, bez suđenja“. Šojble, bivši nemački ministar odbrane, godine 2008. u intervjuu časopisu Špigel rekao je: „…kada bi Nemačka znala pećinu gde se nalazi Osama Bin Laden tamo bi verovatno poslala javnog tužioca da ga uhapsi, a Amerikanci bi poslali raketu da ga ubije….“. Svojevremeno su Kofi Anan, gensek UN i Džek Stro, britanski ministar spoljnih poslova, izraelsko ciljano lišenje života šeika Ahmeda Jasina 2004. godine, osnivača i lidera Hamasa, nazvali kršenjem međunarodnog prava. Kolumnista londonskog Tajmsa Mekintur piše da je „ciljano lišenje života“ (targeted killings) eufemizam za atentat.

Osim ovih stavova, možemo kao argumente navesti i raniju poziciju administracije SAD u sličnim slučajevima, ali kada su žrtve bili građani drugih država. Ako se za neki stav tvrdi da je pravni stav, onda on ne može da varira od slučaja do slučaja. On mora da bude isti u svim istim slučajevima.

Tako se u vreme terorističkog napada u Beslanu u Rusiji, američka administracija držala rezervisano, a držanje medija na zapadu bi se moglo nazvati krajnje neukusnim da nisu u pitanju bili životi školske dece. Ovako je bilo, blago rečeno, nezamislivo. Kada je ruski predsednik Putin 2004. godine, nakon okončanja terorističkog akta, zaoštrio zakonodavnu politiku po pitanju terorizma i proširio ovlašćenja državnim organima u domenu bezbednosti, američki predsednik Buš ga je kritikovao da „centralizovanjem vlasti potkopava demokratiju u Rusiji“, dok je Pauel, američki ministar spoljnih poslova, rekao da „…Rusija poništava demokratske reforme“.

Kako je moguće da Rusija zaoštravajaći zakonodavnu politiku prema terorizmu „potkopava demokratiju“, a SAD koje objavljuju rat terorizmu, to ne rade? Da li je moguće da se neki postupci sebi dozvoljavaju i da im se pronalazi pravno utemeljenje, a ti isti postupci se drugima ne dozvoljavaju i proglašavaju štenim po demokratiju? Moguće je samo na jedan način: politikom duplih standarda. Ono što SAD sebi dozvoljavaju, to drugima nije dozvoljeno. Takav stav je politički sasvim moguć, to uopšte nije sporno. Međutim, vrhunac je cinizma proglašavati ga pravnom normom. On to nije i nikada ne može da bude. SAD mogu da ubiju Bin Ladena, i to su po svemu sudeći uradili, ali im sila kojom su to postigli ne daje za pravo.

Na kraju, podsetićemo da su SAD imale u prošlosti niz sličnih akta, i imaju ih danas. Pre 12 godina, u vreme agresije NATO pakta na SRJ, jedna raketa je pogodila kuću u kojoj je živeo tadašnji predsednik, Milošević. Iako oko nje nema nikakih vojnih objekata pala je baš na tu kuću. Sa tehnologijom sa kojom SAD raspolažu, teško je poverovati da su pogrešili. Pre samo nekoliko dana NATO je pokušao da ubije i libijskog predsednika Gadafija. Rakete su pogodile kuću u kojoj se nalazio njegov sin i unučad i ubile ih. Šta je tada dalo za pravo NATO paktu (verujemo da niko ne sumnja da u NATO paktu SAD vode glavnu reč) da ubiju srpskog ili libijskog predsednika? Ili bilo kog predsednika na svetu? Odgovor je jednostavan: ništa. U vreme agresije NATO pakta Jugoslaviji nije čak ni objavljen rat. Ne treba ni govoriti da je upotreba sile bila protivna međunarodnom pravu, jer je nije odobrio Savet bezbednosti UN. Samim tim je svaki akt u okviru te upotrebe sile protivpravan. U slučaju Libije stvari stoje još gore po siledžije. Rezolucija Saveta bezbednosti odobrava zaštitu civila, a ne ubijanje Gadafijeve dece ili unučadi, pa ni samog Gadafija.

Kao zaključak može se reći da je ruski način ophođenja prema teroristima apsolutno ispravan, moralno i pravno, a američki neispravan Sa moralnog stanovišta ruski stav je ispravan je zato što njihova administracija ne potcenjuje svetsku javnost pokušavajući da je obmane tvrdnjama kako postoji pravni osnov za opravdanje atentata na teroriste. Takav pravni osnov ne postoji. Sa pravnog stanovišta ispravan je upravo zato što ruska administracija ni ne tvrdi da postoji pravni osnov koji opravdava ubijanje terorista u vidu atentata. Ruska administracija jasno kaže da je u pitanju akt odmazde.

Američka administracija bi mogla da nauči nešto od ruske. Ako želi široku podršku javnosti za borbu protiv terorizma onda mora da kaže istinu. I što je još važnije, krajnje je vreme da prestane sa politikom dvostrukih aršina kada su životi žrtava u pitanju. Ruska deca u školi u Beslanu ne vrede ništa manje od američkih biznismena u zgradama Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. Usuđujem se da kažem da vrede više. To su bila deca.

Izvor: Branislav Ristivojević, «O ciljanom lišavanju života», Sajt NSPM, četvrtak, 05. maj 2011.