Društvene mreže su centar informisanja

Razgovor je otvorila Jovana Gligorijević podsećajući da je pre nedelju dana, gostujući u emisiji „Stav Srbije“, Dijana Vukomanović iz Socijalističke partije Srbije izjavila kako sloboda govora u Srbiji nikada nije bila veća jer postoje društvene mreže.

Ukoliko takvu izjavu posmatramo iz perspektive ljudi koji vole komunikaciju preko interneta i na društvenim mrežama, moglo bi se reći da je dobro to što vlast uviđa društvenu ulogu i značaj mreža i interneta, ali to je na neki način indirektno priznanje da u tradicionalnim medijima nema slobode govora, što je u debati u Srbiji opšte mesto, smatra Slobodan Georgijev: „Kada kažemo da su mediji pod snažnom kontrolom vlasti, nećemo reći ništa novo. Potrebno je da se pronađe drugi ugao za razgovor o tome. Sve se svodi na to da jedni govore da postoji cenzura, a drugi da je nema. Mislim da kada neko iz vladajuće garniture izjavi tako nešto, to nam mnogo više govori o glavnim medijima nego o alternativnim i značaju društvenih mreža.“

Viktor Marković je dodao da je izjava interesantna jer na društvenim mrežama svako može da napiše šta hoće: „Naravno i tu postoje određene posledice, u šta smo se nekoliko puta uverili. S druge strane, to je vrlo ograničen medij, ako se uopšte tako može nazvati, jer nečiji Fejsbuk i Tviter profil ne dopiru do velikog broja ljudi.“

Navodeći niz sajtova informativnog tipa koji predstavljaju alternativne kanale komunikacije, Gligorijević je rekla da na internetu ne postoji mesto i sajt na kom je moguće dobiti čistu informaciju, brzu vest i da alternativa informativnim televizijskim emisijama ne postoji, sa čime su se sagovornici složili.

O načinima i izvorima informacija nema do sada nikakvih istraživanja, ali je mišljenje Slobodana Georgijeva da mlađe generacije u manjoj meri kupuju novine, ne gledaju dnevnik i ostale informativne emisije: „Sve što pokupe od informacija, a što nije estrada, dolazi sa društvenih mreža. Glavni mediji su u tom smislu dugoročno u ozbiljnom problemu. Mlađe generacije mnogo manje mare za takvu vrstu informativnog proizvoda i pokušavaju na drugi način da se informišu. Kada bi neko uradio istraživanje, verovatno bi se pokazalo da dnevnik gledaju stariji od 45 godina. Oni su navikli da se tako informišu. S druge strane, postojanje dnevnog informativnog portala je trenutno nemoguće jer je pre svega skupo, zahteva mnogo ljudi i resursa i još se nije pojavio niko ko bi uložio novac u tako nešto novo.“

Viktor Marković je dodao da je prošle godine sproveden projekat za srednjoškolce u kojem su im nuđene prave i lažne vesti i na pitanje koliko učenika se informiše preko televizije, niko nije podigao ruku: „Istovremeno ne posećuju ni informativne sajtove. Sve informacije dobijaju preko Fejsbuka. To svakako nije dovoljno jer se i na Fejsbuku družimo sa ljudima koji su nam slični po senzibilitetu, pa od njih dobijamo vesti koje su iste, a mnogo informacija ne dobijamo jer ih niko nije podelio. Tako da se stvara fenomen u kom hranimo ono što već mislimo i sve smo ubeđeniji u to.“

Kada nas nešto zanima, mi to pratimo, istražujemo, nađemo način, rekao je Georgijev: „Činjenica da se trenutno u Srbiji prodaje 500.000 primeraka dnevnih novina u danu dovoljno govori o tome koliko su relevantne stvari koje se objavljuju u tim novinama. Pre raspada Jugoslavije samo jedne beogradske novine imale su toliki tiraž. Naša nevolja je što drugi kanali nisu napravljeni i zato su takvi komentari. Uvek pokušavamo da upoređujemo, pa tako možemo da se pitamo zašto mi sada sedimo na internetu, a ne u nekom televizijskom studiju. Ne mislim da je to nešto loše. Kada pričamo o alternativi, mora da postoji centar. Ja ne bih rekao da su centar nacionalni dnevnici i tabloidi.“

Jovana Gligorijević je dodala da je za nju centar činjenica da premijer Vučić izađe i kaže da prvi put u 45 dana nemamo deficit, a svi znamo da 10. u mesecu deficita nema jer se tada slivaju razni porezi: „Nema nikog da ispravi materijalnu grešku koju je on napravio i čitava Srbija živi u ubeđenju da je postignut uspeh, a ne da se desilo nešto što se dešava svakog određenog datuma u mesecu.“

To predstavlja nivo čudnog dogovora koji je postignut između Vlade i glavnih medija gde se ne postavljaju pitanja, smatra Georgijev: „Zato na tim konferencijama čovek izađe i ispriča mnogo tema i uveče u dnevniku imamo pregled tih tema onako kako ih je video premijer Vučić. Nema medija koji prate određenu temu i šalju novinare koji postavljaju pitanja u vezi sa tom svojom temom. Nama je priča ono što je gospodin Vučić izjavio. Bizarna situacija, čudan strah koji postoji u novinarskim krugovima gde ljudi znaju kako treba da se ponašaju i šta da pitaju. To je odgovornost medija.“

Viktor Marković smatra da su centar informisanja dnevnici i slične informativne emisije, a u odnosu na to, društvene mreže, sajtovi i internet generalno jesu alternativni kanal informisanja: „To je zastrašujuće u odnosu na moć televizije. Štampa ima sve manji uticaj, ali je televizija ‘kraljica’ što se informisanja tiče. Zato je i najveći trud uložen da se kontroliše medijska slika televizije. Društvene mreže i sajtovi su pušteni i mislim da Vladu to ne interesuje. Prošle godine u vreme poplava društvene mreže su bile centar informisanja. Sistem jeste zakazao, jer nije spreman na tako nešto, a sa druge strane klasični sistemi informisanja su bili sporiji od društvenih mreža, dovoljno sporiji da društvene mreže budu bolji kanal komunikacije. Pokazalo se da bismo mnogo gore prošli da smo bili osuđeni samo na tradicionalne medije.“

U kriznoj situaciji kakva je bila poplava, pitanje je gde se informisati, kako reaguju klasični mediji, a kako društvene mreže, odnosno zajednica. „Zajednica je reagovala bolje, kako na nivou razmene informacija tako i u aktivističkom delu koji je važniji. Bilo je i dosta pogrešnih informacija, ali su se za nekoliko dana formirala i neka pravila koja su ljudi počeli da poštuju“, smatra Georgijev.

Tokom prošlogodišnjih poplava pojavila se i „poplava“ obaranja blogova i sajtova. Među njima je pao i Telepromter koji je oboren zbog objavljivanja komentara koji direktno kritikuje vlasti. Na istom sajtu ranije su se pojavila dva teksta, jedan koji je uticao na deportovanjem jedne porodice iz Srbije, a drugi u kome su objavljeni lični podaci ljudi koji su pronađeni u internom dokumentu i na taj način prekršen je etički kodeks.

„Moraš da podržiš i one koji ti se ne sviđaju, bez ikakve dileme. Ja ću kritikovati to što oni rade, ali kada dođe do obaranja sajta, uvek sam protiv toga“, kaže Marković.

U slučaju obaranja sajtova, ne može se praviti razlika između dobrih i loših. „Ako smo za slobodu javne reči, ona važi i za ljude sa kojima se ne slažemo. Ukoliko smatramo da smo bolji i pristojniji, treba da pokušamo da tu pristojnost uvedemo na teren čitavog javnog diskursa“, dodaje Georgijev.

Osim o obaranju sajtova, bilo je reči i o prestanku emitovanja „Utiska nedelje“. Odgovarajući na pitanje Jovane Gligorijević o tome da li alternativni kanali mogu da budu adekvatan nadomestak onome što fali u tradicionalnim, priznatim i poznatim medijima, Viktor Marković je rekao da će to biti moguće tek za nekih pet, šest godina: „U poslednje vreme su se pojavile neke emisije na internetu poput ‘Zumiranja’. Nešto se dešava, u začetku je, ali ne može da se poredi sa onim što je na televiziji.“

Tačka kada je prekinuto emitovanja „Utiska nedelje“ je tačka kada je počelo ovo o čemu mi pričamo, to da ne možete da razgovarate i da postavljate pitanja, smatra Georgijev: „Nije to pitanje medija, već je stvar u tome da li neko hoće da razgovara. ‘Utisak’ ne može da se vrati na takav koncept u takvom kontekstu. Devedesetih je to bio alternativni kanal. Sada je neko potpuno pogrešno odlučio da ne razgovara sa svojom javnošću osim na konferencijama za novinare. To nije dobro.“

Na kraju razgovora, sagovornici su se složili da se dešava promena i da je velika odgovornost na medijima da nađu ljude koji hoće da govore.