Đaci su zadovoljni

Kada su pre tri godine Radovana Bigovića, profesora i bivšeg dekana Pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta, pitali sa kakvim se problemima suočava veronauka, odgovorio je: „S mnogim, isto kao i svi ostali predmeti.“

Stav javnosti o veronauci je, od kada je uvedena u škole Srbije ukazom tadašnje vlade, više nego podeljen. Nedavno je čak u jednom beogradskom dnevnom listu ocenjena kao promašaj. Međutim, istraživanja koja bi pokazala da li su ciljevi verske nastave ostvareni i koliko su đaci zadovoljni, jako su retka. A veoma su bitna. Jer ukazuju na prave nedostatke, ne oslanjajući se na nagađanja i pretpostavke. Na taj način je lakše ispraviti greške.

Nedavno je Institut za pedagoška istraživanja objavio rezultate projekta.

„Evaluacija realizacije i efekata verske nastave u osnovnim i srednjim školama u Beogradu“, koji je iniciralo i finansiralo Ministarstva vera. Sam projekat je uključio kako ispitivanje đaka koji pohađaju versku nastavu tako i anketiranje veroučitelja. Jedan od rezultata, za deo javnosti veoma iznenađujući, jeste da oko 96 odsto anketiranih đaka ima pozitivan stav prema veronauci.

Pre sedam godina je isti Institut sproveo istraživanja o uspešnosti realizacije verske nastave.

foto: m. milenković

Tendencije jesu slične, jer se opšti nalazi nisu mnogo promenili. Međutim, ne bi trebalo olako upoređivati ova dva projekta, kao ni izvlačiti brzoplete zaključke o opštim kretanjima. „Pre sedam godina, istraživanjem je bila obuhvaćena cela Srbija, a sada samo Beograd, što je velika razlika“, objašnjava nam Vladeta Milin, pedagog, saradnik u Institutu za pedagoška istraživanja. No, kako naš sagovornik ističe, ma koliko da je upoređivanje nezahvalno, može se reći da kod učenika postoji prilično stabilno opredeljenje, odnosno konstantan je broj onih koji biraju veronauku. Takođe, stav prema predmetu je pozitivan. Što znači da je, bar s te strane, veronauka ispunila očekivanja. Međutim, priča svakako ima više uglova.

DA LI SI BOLJI ČOVEK: Samo istraživanje obuhvatilo je blizu 1000 učenika osnovnih i srednjih škola prestonice i 170 nastavnika verske nastave.

Glavni razlog zbog kojeg đaci biraju veronauku je što žele više da saznaju o veri. Na drugom mestu je takođe potreba za saznanjem, samo o kulturi i tradiciji. Tek na trećem nalazi se odgovor „Zato što sam vernik“, a potom sledi i potreba i uverenje učenika da će postati bolji ljudi kroz ove časove. Rezultati za osnovce i srednjoškolce se u velikoj meri podudaraju, dok u broju učenika koji navode četvrti, najmanje zastupljeni razlog, postoje izvesne razlike. Naime, da u pitanju nije njihov izbor, već odluka roditelja, odgovorilo je deset odsto osnovaca i 3,5 odsto učenika srednjih škola u Beogradu.

Očigledno je, sudeći prema rezultatima, da velika većina učenika smatra versku nastavu isključivo svojim izborom, kao i da je glavni razlog za odabir ovog predmeta „više znanja“.

Po rečima Vladete Milina, kada se uporede „uzroci“ zbog koji su đaci krenuli na veronauku sa „posledicama“, odnosno onim što su time dobili, očigledno je da su ispunjena početna očekivanja učenika.

Od onih koji su odgovorili na pitanje o „efektima“ koje časovi imaju na njih, većina smatra da više zna o veri, tradiciji, kulturi, običajima. Zatim slede učenici koji imaju utisak da su postali bolji ljudi i vernici, da se manje svađaju, više poštuju roditelje. Dvadeset odsto đaka kaže da su ih časovi učvrstili u veri.

Problem kod ovog istraživanja je nepostojanje kontrolne grupe. Naime, pošto su ispitivani samo učenici koji idu na versku nastavu, eventualne razlike u stavovima ne mogu da se pripišu samoj nastavi jer nema druge grupe s kojom bi se upoređivali. „I kada bismo ispitivali sve, kao što je Institut radio 2003. godine, đaci idu ili na građansko ili na veronauku. Zbog toga mi nemamo mogućnosti da vidimo da li se razlika u njihovom razmišljanju, odnosu prema ljudima ili životu menja kao rezultat nastave koju pohađaju“, kaže Vladeta Milin.

Otuda sledi „oslanjanje“ na (subjektivnu) procenu đaka.

Našeg sagovornika je iznenadio i manjak kritika od strane učenika na račun nastave. Naime, očekivao je da „kada đacima daš mogućnost da kritikuju, da će to i iskoristiti“. Svakako da uvek postoji mogućnost davanja socijalno poželjnih odgovora, kako kod učenika tako i više kod veroučitelja, što nije specifičnost ovog istraživanja, već „opasnost“ koja je inače prisutna, ali na koju se mora računati.

Oko šezdeset odsto ispitivanih učenika odgovorilo je da su zadovoljni i da nemaju šta da prigovore, s tim što je procenat onih bez zamerki mnogo veći kod osnovaca.

Jedna od kritika odnosi se na način rada na času, zatim sledi zamerka da je gradivo nekad teško, nerazumljivo ili dosadno, a pet odsto bi rado promenilo nastavnika. Kada je reč o atmosferi na času, zamerke se odnose i na „previše slobode“. Naime, određenom broju učenika, kako nam kaže Vladeta Milin, smeta „što nema dovoljno discipline“ pa ne mogu da čuju šta nastavnik na času govori, a ponekad im smeta i nesistematičnost.

S druge strane, ono na šta neki imaju zamerke većina vidi kao veliku prednost časova, što verovatno zavisi i od nastavnika. Kao pozitivne strane i „specifičnost“ ovog predmeta đaci ističu da se dosta razgovara, da imaju veću slobodu da kažu šta misle i da je nastava raznovrsna. Velika je zastupljenost vanškolskih aktivnosti, pa đaci idu u crkve, muzeje, na ekskurzije. Iako većina veroučitelja vodi đake u „njihove“ crkve, deo njih, pogotovo oni koji predaju u srednjim školama, obilazi sa učenicima i džamiju, sinagogu, organizuje razgovor sa rabinom.

No, dok su učenici poprilično blagi u kritikama, nastavnici bi više toga promenili. Ili bi bilo pravilnije reći da su bili konkretniji u pogledu elemenata koje treba izmeniti.

NASTAVNICI I ZAMERKE: Više od polovine nastavnika smatra da je gradivo neprilagođeno uzrastu i da je sadržaj težak. Osnovni problem im je kako približiti učenicima predviđene nastavne sadržaje, a ostaje i pitanje usklađivanja sadržaja verske nastave sa drugim predmetima.

„Nastavnici obično rade sa celim odeljenjima, ali veliku vrednost ima i rad učenika u grupama ili tandemu. Bilo bi značajno da se, kao vid timske nastave, veroučitelj ‘udruži’ sa profesorima drugih predmeta, recimo istorije, srpskog jezika, filozofije, pa da zajedno predstavljaju jednu temu iz dva ili više uglova. Time bi se podržali i zvanični ciljevi verske nastave: tolerancija i uvažavanje drugih filozofskih i naučnih pogleda na svet“, predlaže naš sagovornik.

Kada govorimo o pripremljenosti nastavnika, njihova lična procena je da su sasvim osposobljeni za rad u nastavi. Osamdeset odsto nastavnika smatra da su potpuno pripremljeni, 18,1 da su delimično spremni, a jedan odsto smatra da je nedovoljno pripremljen za rad. Iako stručno obrazovanje osposobljava veroučitelje da predaju gradivo verske nastave, postavlja se pitanje njihovog pedagoško-didaktičko znanja. Po rečima Vladete Milina, najveći procenat nastavnika jeste pohađao predavanja i seminare, ali i oni su mnogo češće stručnog tipa nego sa psihološko-pedagoškim ili didaktičko-metodičkim sadržajima.

Podatak koji je daleko od pohvalnog je da trećina nastavnika nije upoznata sa formalnim ciljevima verske nastave. Bilo bi zanimljivo istražiti koliko su i drugi nastavnici upoznati sa ciljevima svojih predmeta.

Više od polovine smatra da je cilj nastave razvijanje religioznosti, četvrtina se opredelila za moralni razvoj, dok je u znatno manjoj meri istaknuto razvijanje verskog i kulturnog identiteta, sticanje znanja o veri i razvijanje tolerancije.

PREPORUKE: Institut je, u okviru evaluacije, izradio preporuke. Za početak, potrebno je konkretizovati i operacionalizovati ciljeve i zadatke verske nastave i detaljnije analizirati nastavni plan i program. Takođe, važno bi bilo rasteretiti i prilagoditi gradivo uzrastu učenika, što svakako podrazumeva prepravljanje udžbenika za ovaj nastavni predmet.

Važnu stavku predstavlja razvijanje verske tolerancije i kritičkog mišljenja. Jedna trećina anketiranih veroučitelja je kazala da učenici treba da usvoje gradivo bez kritičkog promišljanja. A ne možemo ni da ne primetimo da se verska tolerancija, kada su u pitanju ciljevi verske nastave, po odgovorima veroučitelja ne „kotira“ previsoko.

I kao što, očigledno, odnos učenika prema predmetu veoma zavisi od nastavnika, tako i položaj veronauke zavisi od direktora škole.

Iako su se u istraživanju koje je realizovano pre sedam godina veroučitelji više žalili na uslove u kojima se odvija nastava, i sada imaju primedbe. Trećina ispitanih smatra da su uslovi u kojima rade lošiji nego kada su u pitanju drugi predmeti.

Ovo obuhvata mesto u rasporedu časova (na kvalitet časa i raspoloženje u učionici utiče ako se veronauka održava petkom šesti čas ili čak subotom) i mesto održavanja verske nastave (u trpezariji, školskom dvorištu).

Istraživanje je pokazalo da je prosečna starost veroučitelja u Beogradu 33 godine, da je 86,8 odsto onih koji predaju srednjoškolcima završilo fakultet, dok je 18,5 odsto nastavnika koji rade sa osnovcima završilo srednju školu. Važno je još jednom napomenuti da se ovi rezultati odnose na beogradske škole, a ne na celu Srbiju.

Konačno, koji se zaključci još mogu doneti? Potrebno je i dalje istraživati, registrovati pozitivne efekte i „pronalaziti“ mane u obrazovnom sistemu. Nakon toga, treba nešto i učiniti kako bi se te mane otklonile.