Čarolija matematičkog dragstora

Kada smo pitali Bogoljuba Marinkovića, direktora Matematičkog društva „Arhimedes“, kada možemo da dođemo da razgovaramo sa njim, kazao nam je: „Kada god želite, ja sam tu svakog dana, do 11 uveče.“ Za „Arhimedes“ kažu da je pravi matematički dragstor, otvoren danonoćno. Njegovi polaznici imaju od šest do osamnaest godina i postižu izvanredne rezultate, kako na domaćim tako i na međunarodnim takmičenjima. Za 37 godina rada, „Arhimedes“ se bavio popularizacijom matematike kroz razne forme, izložbe, kvizove, pisanja u štampi. Organizuju redovnu matematičku školu, što je njihova glavna aktivnost, zatim dopisne, pa letnje i zimske škole kroz koje je prošlo oko 10.000 učenika. Bave se stručnim usavršavanjem nastavničkog kadra, imaju svoju izdavačku delatnost i biblioteku otvorenu za sve bez obzira na to da li su članovi njihovog društva, koja sadrži 25.000 knjiga i 5500 matematičkih časopisa, uglavnom na stranim jezicima. I kada se tome doda da organizuju najviše takmičenja u Srbiji, to predstavlja, kako kaže njihov direktor, „jedan zaokruženi sistem koji se, kako godine prolaze, obogaćuje i usavršava“.

Bogoljub Marinković je uvek radio dvostruko, u institucijama pri Ministarstvu prosvete i u stručnim matematičkim društvima. Pre osam godina dobio je nagradu Svetske federacije nacionalnih matematičkih takmičenja „Pal Erdeš“ za rad na unapređivanju matematičkog obrazovanja mladih. Prvih dvadeset godina postojanja „Arhimedesa“ on i njegovi saradnici su isključivo radili besplatno.

„VREME„: Često se učenici pitaju zašto je uopšte bitno da uče matematiku ako se neće baviti njome. Koji je vaš odgovor?

BOGOLJUB MARINKOVIĆ: Matematika je jedan od ključnih predmeta, ona se pojavila sa razvojem civilizacije. Najpre su sve druge nauke bile u okviru nje. Etimološki, nastala je od grčke reči matema, što znači opšte znanje, učenje.

Matematika ima mnogostruke funkcije. Prvo obrazovnu, postoji određeni niz pitanja, činjenica, pojmova koji treba da se usvoje. Onda je tu razvojno-vaspitna funkcija, da se podstiču intelektualne, moralne i druge pozitivne odlike ličnosti. Tu je matematika pogodan teren. Ona neguje jedan poseban stil mišljenja. I treće je primena. Danas vi nemate nijednu oblast gde ona nije upletena. Stepen napretka određene oblasti meri se napretkom primene matematike u njoj. To je jedna poluga svekolikog društvenog razvoja, posebno naučno-tehnološkog dela.

Šta je najbitnije da bi nastava matematike bila kvalitetna?

Na efikasnost nastave utiču razni faktori, počev od programa, metoda rada nastavnika, udžbenika, opremljenosti, okruženja i socijalnog sastava i svojstava učenika. Tu je sve u spletu. Međutim, šta kod nas biva u praksi? Svi za neuspeh okrivljuju opširan program, a on je na trećem mestu. Ne čita učenik program, nego ga čitaju autor udžbenika i nastavnik. Od uspešnosti predstavljanja autora i nastavnika zavisi ishod. Zatim je važna zainteresovanost učenika. Ali na prvom mestu je nastavnik, pa tek onda druge stvari, program, opremljenost. Za matematiku su dovoljne tabla i kreda, ne kažem da tome treba da težimo. Ali tehnologija nije uvek bila tu, a bili su sjajni uspesi kod nekih nastavnika. Sad mi imamo situaciju da škole sve imaju po stotinu računara, ali džaba. Glavni faktor je predavač. Znate, u rukama Mandušića Vuka…

Čime onda, po vašem mišljenju, taj nastavnik mora da se odlikuje?

On treba da je dobro stručno pripremljen. Na našem matičnom fakultetu nije bilo nikakve metodike. Sad se to ispravlja. Nastavnici nisu adekvatno osposobljavani, naročito u metodičkom smislu. Postoji ona izreka – nije znanje znati, nego je znanje dati. Ja sam imao slučajeva da su neki nastavnici imali skromna bazična znanja, ali su umeli to majstorski da prenesu. I obrnuto. Znači, treba i znanje predmeta i umešnost da se to primeni.

I naravno, i matematika napreduje i metode se usavršavaju, pa moraju i nastavnici. Zato je i stručno usavršavanje važan momenat. Mi dosad nismo imali neki sistem stručnog usavršavanja. Naravno, važno je da nastavnik bude i adekvatno stimulisan, što je opet povezano se sredinom, društvom.

Na drugom mestu po važnosti ste naveli udžbenike. Kako procenjujete njihov kvalitet danas?

Iz godine u godinu se popravljaju knjige, sad svi mogu da ih pišu i pitanje je da li nastavnici uvek odaberu najbolju knjigu. Nisam baš uveren u to.

Drugi problem je što oni uglavnom prepričavaju udžbenik pridajući svemu jednaku važnost. Nema selekcije po vrednosti, po važnosti sadržaja. Nije sve jednako važno. I šta bi trebalo da bude glavno načelo – da se usmeri pažnja na glavne, matične stvari. Glavne stvari mora da usvoji svaki učenik, a ostale koliko ko može, što zavisi od individualnih sposobnosti.

Radite sa đacima svih uzrasta. Kako motivisati, recimo, sedmogodišnje dete da sedi i rešava zadatke?

Bilo koji posao, da bi bio uspešan, bilo to kopanje ili čišćenje cipela, vi morate da ga radite sa voljom. Važno je u deci probuditi zainteresovanost. Važno je, na primer, da su zadaci zanimljivi. Mi već petu godinu organizujemo takmičenje „Misliša“. Ove godine je učestvovalo više od 33.000 đaka. U matematici mora da se misli i kroz sadržaje zadataka treba motivisati učenike da misle. I mora se na času istaći cilj, da đaku bude jasno zbog čega sve uči. Ako to zna, onda će sa interesovanjem i da pristupa gradivu. Ako ne zna, onda se oseća kao da mu je nešto nametnuto, i zuriće kroz prozor.