Američki izveštaj o trgovini ljudima

U izveštaju američkog Stejt dipartmenta o trgovini ljudima za 2009. godinu, koji je predstavljen u sredu 17. juna, Srbija je jedva dobila prelaznu ocenu, ili je bar ostao takav utisak. Najviše je citirana rečenica da „Vlada Srbije ne poštuje u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima“, ali da „ipak čini značajne napore da ispuni taj minimum standarda“. Ako zanemarimo činjenicu da trgovinu ljudima, nažalost, nećemo iskoreniti još mnogo, mnogo godina – uprkos lepim željama i dobrim namerama Sjedinjenih Država, kada neko kaže da se ne ispunjava ni „minimum standarda“, to prevedeno na jezik prosečnog potrošača vesti znači: loše, da gore ne može biti. Međutim, da li je kod nas, kada je o borbi protiv trgovine ljudima reč, sve baš tako crno kao što se na prvi pogled čini?

I jeste, i nije. Tek pažljivim čitanjem dela izveštaja koji se odnosi na Srbiju stiče se detaljna i jasna slika o tome šta nam Stejt dipartment zamera. U ovogodišnjem izveštaju akcenat je, pre svega, stavljen na pravosuđe, a jedan deo je posvećen i oceni procedure identifikovanja žrtava trgovine ljudima i brige o njima. Srbija se kritikuje za ozbiljne nedostatke u procesuiranju počinilaca krivičnog dela trgovine ljudima, ali i zbog toga što su „podaci o radu policije nekompletni“. Navodi se i da je „jedan od najzloglasnijih trgovaca ljudima u Srbiji i dalje na slobodi, iako ga je 2006. godine Vrhovni sud osudio na četiri godine i tri meseca zatvora“. Zamereno je i to da je država za rad Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, kao i za pomoć nevladinim organizacijama koje se bave ovom problematikom odvojila suviše malo novca. Ako se izuzme manje neslaganje u geografiji Balkana – putevi trgovine ljudima ne idu iz Bosne, Hrvatske i Slovenije ka Italiji, već obrnuto – utisak je da autori izveštaja znaju o čemu govore.

Međutim, istine radi treba naglasiti i sledeće činjenice: efikasnost pravosuđa nije samo problem Srbije, već svih država u tranziciji; kada je o državnim institucijama reč – policija je najkvalitetniji segment borbe protiv trgovine ljudima; brižljivo arhiviranje podataka, njihova uredna statistička obrada i transparentnost u radu državnih organa i službi nam nije jača strana – inače bi na primer Rodoljub Šabić i njegovo Povereništvo za informacije od javnog značaja sedeli besposleni (a, činjenica je da se ubijaju od posla); Srbija je siromašna zemlja, opterećena brojnim problemima, a para u budžetu nedostaje za sve…

Što se pravosuđa tiče, imamo sistemski problem, i dok ga ne rešimo, neće biti značajnijeg opšteg napretka. Radovi na reformi pravosuđa su u toku, ali će – i u najidealnijim uslovima – biti potrebno da prođe dosta vremena da bi mogli da ocenimo njihov sveukupni domašaj. U izveštaju Stejt dipartmenta ima i podataka koji nam ne govore ništa. Tako se navodi da je 2008. godine u Srbiji podneto 94 krivične prijave zbog trgovine ljudima, da je 18 osučnjičenih osuđeno, a 17 oslobođeno krivice, a da 29 osumnjičenih čeka na sprovođenje istražnog postupka ili na suđenje. Naglašava se i to da državni organi Srbije nisu dostavili čak ni podatke o dužini kazni na koje su osuđeni oni koje je sud oglasio krivima, pa ni to koliko izrečenih kazni su kazne zatvora, a koliko je uslovnih. Razlog nije odbijanje saradnje sa Sjedinjenim Državama ili nečiji kapric, već to što takvih podataka naša država nema. Ko hoće da sazna navedene „detalje“, bukvalno bi morao da pozove svaki nadležni sud u Srbiji pojedinačno i sazna relevantne podatke – slučaj po slučaj. Podaci koji su dostavljeni Amerikancima odnose se samo na presude po članu 388 Krivičnog zakonika Republike Srbije, koji sankcioniše trgovinu ljudima, ali ne i one po članovima 389 (trgovina decom radi usvojenja), 390 (zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu) i 350 (nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi) – ako postoje. Neko bi rekao da je ovo posledica „poslovičnog javašluka u zemlji Srbiji“.

U odbranu napora i dobrih namera Srbije pojedinci se pozivaju i na činjenicu da je na državnom nivou usvojena strategija, a u novembru prošle godine, posle dužeg vremena, imenovan i nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima. To je tačno, ali je isto tako istina i da ovih „krupnih koraka u dobrom pravcu“ ne bi bilo, da nisu deo uslova za „beli šengen“.

MUP Srbije je najozbiljnije shvatio svoj deo posla u borbi protiv trgovine ljudima. Uspesima u radu najviše se istakla mala, ali odabrana ekipa Odseka za trgovinu ljudima Službe za borbu organizovanog kriminala MUP-a Srbije. Ovi mladi i obrazovani policajci, na čelu sa Goranom Todorovićem, imaju puno iskustva u oblasti kojom se bave, naoružali su se elanom, strpljenjem i upornošću i dobro se umrežili sa kolegama iz okolnih država. Šteta što im budžet nije veći i što ih nema barem malo više. Ima primera kvalitetnog policijskog rada i kod „običnih“ policajaca. Tako je prošle godine samostalni policijski inspektor Slavko Živčić iz Odseka pogranične policije Policijske uprave Sremska Mitrovica dobio nagradu Ministarstva unutrašnjihih poslova za uspehe u radu, koju je zaslužio jer je, pre svega, zahvaljujući njegovom radu policija u Sremu u 2007. godini „otkrila 14 organizovanih kanala krijumčarenja i trgovine ljudima i podnela 14 krivičnih prijava protiv 27 organizatora“ šverca i trgovine ljudima.

Umesno je i pitanje: zašto su Makedonija i Hrvatska, na primer, dobile prelazne ocene i svrstane u I grupu, među zemlje koje poštuju minimum standarda u borbi protiv trgovine ljudima, a Srbija je stavljena u magareću klupu, u II grupu, sa onim zemljama koje jedva da rade nešto na tu temu – posebno ako se zna da sutiacija po pitanju borbe protiv trgovine ljudima u tim dvema zemljama nije bitno bolja nego kod nas, a razlike se svode na nijanse. Na kraju ostaje utisak da je američki izveštaj, iako u svojoj suštini tačan, zaslužio atribut „politički“, a da je situacija u Srbiji najblaže rečeno šarena.