Bitef ili Ne: Bitef?

Da li je ove godine trebalo da bude održan 59. ili 60. Bitef? Ovo pitanje otkriva dubinu razdora između dva nepomirljiva viđenja naše društvene i umetničke situacije.

59. BITEF

Skupština grada i Spasoje Ž. Milovanović, predsednik upravnog odbora i selektor, smatraju da se, zato što prošle godine nije bilo Bitefa u organizaciji direkcije festivala, ove godine održava 59. Bitef. Na svojoj odluci su insistirali i nakon što su svi predloženi umetnici (osim jednog pozorišta) otkazali učešće. Spasoje Ž. Milovanović je tokom leta napravio novu selekciju pod istim geslom – Usudi se da saznaš. Evo šta smo gledali na beogradskim pozorišnim scenama od 13. do 20. septembra.

Mletački trgovac KPGT-a otvorio je 59. Bitef. Reditelj Strahinja Padežanin stavio je akcenat na suđenje koje se kod Šekspira nalazi na samom kraju drame. Iz predstave je izbačena ljubavna drama Porcije i Basanija, a Mletački trgovac je postao sudska drama, u kojoj Šajlok (Slobodan Beštić) pred nepravednim sudom traži pravdu. Želeći da potcrta ideju da je Šajlok osuđen i pre suđenja, reditelj je predstavu počeo čitanjem restriktivnih zakona fašističke Italije. Međutim, ova efektna početna scena čini besmislenim radnju predstave. Ako je Jevrejima zabranjeno da se bave bankarstvom, onda Šajlok ne može da pozajmi novac, niti da ga ima. Ako je zabranjeno venčavanje Arijevaca sa Jevrejima, onda Džesika ne može da pobegne sa izabranikom jer bi oboje bili kažnjeni, a brak poništen. Ako su Jevrejima oduzeta građanska prava i mogu biti oterani na prinudni rad, onda Šajlok ne može ni da zahteva funtu arijevskog mesa pred fašističkim sudom, niti bi fašisti na kraju suđenja tražili od Jevrejina da im se pridruži. Slobodan Beštić govori Šekspirov tekst vrlo artikulisano, jasno i razgovetno, ali sve što izgovori jednostavno nema smisla u ovom kontekstu. Dodatni problem ove predstave u tome je što svi glumci, osim Beštića, imaju veoma skroman glumački raspon, nepodesan za Šekspirove likove.

Albion je drama britanskog pisca Majka Bartleta, izvedena u produkciji Pozorišta Mladih “Nikolaj Binev” iz Sofije (Bugarska). Ona je napisana nakon Bregzita i postavlja pitanja šta to znači biti Britanac, može li se vratiti prošlost i šta biva kad sopstveno viđenje prošlosti pokušavamo, a ne uspevamo, da nametnemo drugima. Problem britanskog identiteta predstavljen je kroz metaforu engleske bašte. Glavna junakinja Odri želi da obnovi baštu kako bi se vratila u srećno detinjstvo i sačuvala sećanje na poginulog sina. Kroz priču o engleskoj bašti pisac delikatno, ironično i duhovito govori o iluzijama i predrasudama engleskog društva, o odnosu prema emigrantima, nižim društvenim slojevima, LGBT zajednici, ratovima u kojima ginu britanski vojnici… Reditelj i adaptator Zafir Radžab baštu stavlja u kovčeg od pleksiglasa, dok odozgo padaju sneg ili kiša. Čitav prizor asocira na božićne snežne kugle sa kućicom i snegom, a zamišljeno je da rotacija (koja u Narodnom nije radila) svojim kružnim kretanjem asocira protok vremena. Tehnički problemi su pokvarili ukupan utisak o predstavi i istakli da je reč o komadu sa malo radnje i mnogo priče. Glumica Kojna Ruseva (Odri) prava je glumačka lokomotiva predstave i igra brzo, energično i odlučno, bez obzira na sve tehničke poteškoće.

Plesna predstava Russian Blues igrana je u pratećem programu na sceni Bitef teatra, a u produkciji Metr plesne trupe iz Jekaterinburga (Rusija). Russion Blues izvodi dvoje plesača, Sofija Gorlova i Anton Šmakov, koji su istovremeno i koreografi. Oni su u plesačkom smislu suvereni i demonstrirali su nam lepu veštinu kroz apstraktnu igru muškarca i žene. Predstava nema čvrstu priču, te svako može po svojoj želji da razvija asocijacije o tome šta ples znači, ko su njih dvoje i zašto se kreću, ili da jednostavno zaboravi na sva pitanja i uživa u zvuku klavira i lepoti pokreta.

Kišinjev noću je verbatim predstava, koju je na sceni pozorišta na Terazijama izveo Teatar bez imena iz Kišinjeva (Moldavija). Studenti glume su na ulicama Kišinjeva snimili razgovore sa ljudima koji žive i rade noću (taksista, go-go plesačica, dežurni lekar…). Priče su postavljene na scenu, a predstava traje dok se ne ispričaju sve priče. Ispovesti su iskrene i autentične, ali scenskoj realizaciji nedostaje jasnija i čvršća dramaturška struktura. Ipak, Kišinjev noću je vredna predstava jer otkriva stvarni život u Moldaviji, a atraktivna je jer su mladi glumci odlični plesači i nakon svake scene izvode plesnu numeru sa po kojom akrobatskom egzibicijom.

Reditelj Avtandil Varsimašvili je, inspirisan filmom Andreja Tarkovskog, napravio predstavu Stalker. On se fokusirao na odnose tri glavna lika (pisca, naučnika i Stalkera). Nije uspeo da pronađe adekvatan scenski odgovor na profinjenu estetiku filma, niti da stvori osećanje misterije i jeze koje u filmu budi putovanje likova ka Zoni – prostoru u kome ne važe zakoni fizike, a ispunjavaju se najdublje želje. Upravo zato što ne postoji pritisak čudesnog, čitava drama junaka svela se na, nazovimo je tako, filozofsku raspravu o životu, istini, umetnosti, što je zamorno za gledanje. Predstavu je izveo Liberty teatar iz Tbilisija (Gruzija).

Antigona je pozorišta predstava Karma Sahne iz Samsuna (Turska), u režiji Hakana Alkana. Dve glumice i dva glumca igraju sve uloge u kostimima, koji su između plemenskih i apokaliptičnih (nalik na Pobesneli Maks 2 ili 3). Oni izvode veoma sažetu Sofoklovu Antigonu dajući istovremeno komentar na tekst i na sudbinu aktera. Njihove geste i mimika veoma su ekspresivne – praktično groteskne. Ova neobična predstava bi se mogla posmatrati i kao neka vrsta pozorišta u pozorištu, ali i kao istraživanje odnosa između civilizacije i varvarstva, igre i pozorišta.

Na kraju festivala gledali smo predstavu Odbegle, u izvođenju Nacionalnog teatra Tunisa. Tekst, scenografiju i režiju potpisuje Vafa Tabubi, tako da se ova predstava može smatrati i njenim autorskim projektom. Predstava Odbegle kombinuje pozorište dramskih etida i teatar pokreta. Početna situacija je sledeća: na jednoj stanici pet žena i jedan muškarac čekaju gradski prevoz. Autobus ne dolazi. Niko ne zna šta se događa i počinje opšte snalaženje. U ovoj predstavi najuzbudljivija je činjenica da bi se tekst Vafe Tabubi sasvim lepo mogao igrati i u Beogradu. Isti problemi sa prevozom, ista nezadovoljstva političkom situacijom, isti bes zbog korupcije, ista klasna struktura putnika i putnica u prevozu, slični bračni problemi… Igra tunižanskih glumaca mnogo je naglašenija nego igra naših glumaca, ali rediteljka je našla način da iz svakodnevnog gesta pređe u ples, a onda da se iz plesa vrati u novu dramsku etidu.

Kakva je selekcija 59. Bitefa? Iznuđena, jer je selektor morao da je sastavi tako da ne rizikuje dodatna otkazivanja. Uspeo je i zahvaljujući tome smo ove godine imali zvanični Bitef. Da se dogodilo da ni ove godine nema zvaničnog Bitefa, samo bog zna šta bi bilo 2027. godine. Koji je najveći doprinos ovog Bitefa? Zbog ovakve situacije imali smo prilike da se upoznamo sa pozorištima i kulturama koji nam do sada nisu bili toliko poznati. Predstave iz Moldavije i Tunisa, Kišinjev noću i Odbegle, pokazale su da probleme koje mi imamo imaju i drugi, i da ono što mi živimo nije samo naš nacionalni usud već je situacija koja se ponavlja u više zemalja na takozvanoj poluperiferiji ili periferiji (kako se to već danas kaže). Mi bismo više voleli da se poredimo sa državama poput Britanije, Francuske ili Nemačke. Međutim, Srbija nikada nije bila imperijalna sila, a naš najveći domet bio je to što smo uspevali da se odbranimo, da nas jači ne gaze – baš kao i Tunis.

DRUGI NE: BITEF ILI 60. ROĐENDAN BITEFA

Prošle godine, 59. Bitef nije imao zvaničnu produkciju jer je tadašnji upravni odbor odbio da prihvati selekciju reditelja Miloša Lolića i Borisava Matića zato što je u njoj bila predstava Mila Raua Proces Peliko. Rau je godinu dana pre toga kritikovao rudarenje u dolini reke Jadar. To se dešavalo u jeku studentske pobune. Umetnici, studenti u blokadi i aktivisti okupili su se oko ideje o Ne: Bitefu i izveli zabranjenu predstavu na sceni “Mata Milošević” Fakulteta dramskih umetnosti. Pokazalo se da u predstavi nema ničeg problematičnog, a samo izvođenje je dobilo posebnu snagu jer je u sebi nosilo duh pobune.

Nakon što su gradska uprava i direkcija festivala odlučile da se ove godine ponašaju kao da je Ne: Bitef eksces bez trajnog značaja, umetnici okupljeni oko ove inicijative odgovorili su drugim Ne: Bitefom, odnosno proslavom 60. rođendana Bitefa. Ne: Bitefovci su za svoju akciju iskoristili nasleđe svih šest decenija postojanja festivala. Cilj je bio pokazali da je nasleđe Bitefa usađeno u same temelje naše savremene kulture i da pripada onima koji se oko njega okupe. Desetine naših umetnika, teatrologa i kritičara udružili su se i napravili događaj koji po svom duhu jeste bitefovski. U tu svrhu iskoristili su formu noći muzeja, napravili šezdeset mini-punktova (za šezdeset godina) i svaki posvetili po jednom umetniku ili trupi koja je obeležila istoriju Festivala. Publika je mogla da ide od jedne do druge tačke samostalno birajući svoje putovanje kroz istoriju Bitefa. Na tim punktovima nisu nužno izvođene predstave već performansi, informansi, dijalozi, predavanja, ali uvek sa jasnim odnosom prema društvenom kontekstu u kome nastaju. Oni koji su poslednjih deset do petnaest godina redovno dolazili na Bitef (a to je većina i publike i izvođača Ne: Bitefa) znaju da se pozorište preko izvođačkih praksi širi u pravcu likovnih umetnosti i društvenih akcija. To je takođe iskorišćeno.

U tom jednom danu stigli smo da za šest sati vidimo samo delić programa, i za ovu priliku izdvajamo iskustva sa dve mikroscene. Jedna je bila posvećena radu Dragana Živadinova (kurirala Irena Ristić), a drugi je razgovor reditelja i bivšeg selektora Bitefa Nikite Milivojevića sa Milom Rauom.

Susret sa Živadinovim dogodio se u jednom stanu. Petnaestak gledalaca tiskalo se u zamračenoj sobi dok nas je Živadinov u harizmatičnom nastupu vodio kroz istoriju avangarde, ukazivao na vezu avangarde u Sloveniji i Srbiji, podučavao o značaju naših avangardnih umetnika za razvoj evropske umetnosti, govorio o vezi umetnosti i nauke, o suštini antigravitacijske umetnosti, o značaju trajanja u umetnosti, o tome koliko je za njega bio značajan Bitef… Živadinov je dokazivao da su naši umetnici deo evropske kulture, da su se važni umetnički prodori događali jednovremeno u Ljubljani, Beogradu i Parizu, da su naši umetnici o promeni koncepta umetnosti razmišljali kada i umetnici u Rusiji i da je doprinos Bitefa svetskom pozorištu takav i toliki da je ovaj umetnik došao na jedan dan u Beograd da nas na to podseti.

Razgovor Mila Raua i Nikite Milivojevića odvijao se u sasvim drugačijem prostoru. To je bio kafe u blizini Skadarlije, svetao i prostran. U njemu su se tokom dana prikazivali filmovi koje je snimio Milo Rau. Nikita Milivojević i Milo Rau su razgovarali prisno, neposredno, kao dva prijatelja koji su se ponovo sreli posle dužeg vremena. Povremeno nam se činilo da smo mi nekakvi kibiceri u razgovoru dva čoveka koji su se posle dužeg vremena susreli na šolji razgovora.

Prijalo bi nam da su govorili malo glasnije, ali razumeli smo da je Milo Rau rekao Nikiti Milivojeviću da je on bio ubeđen da je njegov govor kojim je otvorio 58. Bitef skroz običan. Nije mogao ni da zamisli u šta će se sve to izroditi, a rezultirao je time da je Nikita Milivojević sa svojim selektorskim timom smenjen, da se predugo čekalo sa izborom novog selektora, da je Miloš Lolić opet pozvao njega… Dva umetnika, jedan iz Srbije, a drugi iz Švajcarske, imaju zajedničku dilemu. Kako se boriti za demokratiju kada se ona sa svih strana potkopava? Gle čuda, i nama u publici se učinilo da je to i naš problem, pa smo se konačno odvažili da se uključimo u razgovor postavljajući pitanja.

Jasno je da su 59. Bitef i drugi Ne: Bitef dva pristupa pitanju kako ovaj festival može ići dalje, ali oba su teško održiva na duge staze. Bitef bez u značajnih umetnika svetskom kontekstu i sa polupraznim salama ne može biti festival od najvećeg evropskog značaja. S druge strane, veliki međunarodni festival bez finansiranja teško može da opstane. Možda se nalazimo na korak od gubitka Bitefa. To bi bila ogromna šteta i nepravda prema budućim generacijama naših gledalaca i umetnika, koji treba da vide najbolje od najboljeg u evropskoj i svetskoj produkciji na domaćim scenama.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!