Zaobilaženje građanske države

Jedan od problema Izveštaja o političkim pravima Srba u Regionu jeste što on to zapravo nije: izveštaj je o stanju političkih partija i pojedinaca koji plediraju da zastupaju etničke Srbe u regionu zapadnog Balkana. Drugim rečima, podrazumeva se da je nacija nosilac političkog života jedne države te da su aktuelni političari Borci za Nacionalnu Stvar (ili to moraju biti). Lično bi mi bilo neuporedivo interesantnije pročitati ponešto o „malom“ životu nekog povratnika u Knin nego recimo prepričavati dogodovštine M. Dodika (ili H. Silajdžića, svejedno). Uostalom, samu ideju građanske državu autori zaobilaze u širokom luku. Valjda je nemoguće da neka Srpkinja u Zagrebu ili pak Rumun u

Beogradu glasaju sledeći svoj novčanik, tj. gledajući šta je najbolje za njihove drage, a ne šta odgovara Borcima za Nacionalnu Stvar?

Kad smo već kod novčanika, autori se ne libe da konstatuju kako je što za dekadu Roma što za nacionalne savete izdvojeno 156 miliona evra, a za vaskoliku Dijasporu tek 56 miliona (str. 9), a onda da poentiraju kako bi ni manje ni više nego „bilo pravedno da R. Srbija prihvati političke i ekonomske obaveze prema srpskom narodu u regionu srazmerne obavezama koje izvršava prema nacionalnim manjinama u Srbiji“ (str. 99, 100). Obaška pitanje svrsishodnosti nacionalnih saveta, implikacija je jasna: nacionalne manjine valjda ne plaćaju poreze, pune budžet, PIO i Zdravstveni fond toj istoj Republici Srbiji? Uključivši tu i Rome, ili je pak svaki Rom lopov i/ili prosjak? Valjda je onda i prirodno da država Srbija odvaja više novca za svoje građane? Posebno što Srbija nije samo država srpskog naroda (str. 8) već i „ostalih njenih građana“, prema onom famoznom ustavnom kompromisu.

Uprkos deklarativnom naporu da se predstave ekvidistantnim od Dve Srbije (opet ta zamorna floskula) autori očito slede jasnu nacionalnu liniju. Tj., nacionalne manjine su zapravo gosti: domaći ih imaju tolerisati (nikako prihvatiti), gosti nikako ne doprinose domaćinstvu, već samo jedu i piju na Naš Račun, a Mi smo tako dobri pa ih puštamo. Takvih tugaljivih (pa ubitačnih) busanja u grudi bejaše mnogo u doba jogurt revolucije. Tada su Albanci neizostavno predstavljani jedino kao secesionističke ukoljice, koji su od Jugoslavije (čitaj Srbije) dobili sve, a zauzvrat se nezahvalnici razmahali zastavama, pa Mi to moramo vaspitati, zna se kako, na mig. Znam da je sama ideja građanske države tako retro u današnjem seminacionalnom dobu, ali mi je beskrajno fascinantno što „memorandumaši“ evidentno još imaju svoje tržište. Ne verujem da izveštaji Naprednog Kluba (ili drugih NVO-a, npr. Fonda za humanitarno pravo) imaju takvu probojnost kao Onaj Memorandum, ali s obzirom na posledice, možda bi se okanuti Boraca za Nacionalnu Stvar bilo bolje. Šteta što autori ne poslušaju savet koji im se dopao u kontekstu BiH, naime, da „politika zasnovana na vladavini većine vodi ka produbljavanju nepoverenja i ne može dovesti do stabilne demokratije“ (str. 41). Verovatno tada ne bi nedostajala trećina Srba u Regionu, što bejaše izvorni raison de etre Izveštaja: cenim da bi više ljudi, što Srba što „ostalih“, ostalo u Srbiji i drugim zemljama regiona, a bogami mnogo, mnogo više ljudi ne bi bilo pod crnom zemljom.