Zabrinjavajuća podrška

U broju 1212 nedeljnika „Vreme“ od 27. marta 2014. godine objavljen je članak „Lagumi foruma i sudski epilozi“, autorke Jovane Gligorijević, koji je prepun netačnih informacija, tendencioznih argumenata i pokušaja da se umanje sudski utvrđene pretnje.

Autorka u odeljku „Javni interes ili propaganda“ navodi da je, po njenom sećanju, na sajtu filma Pretpostavka pravde bilo navedeno da su „neki od roditelja optuženih za ubistvo Tatona i pojedini advokati njihove odbrane“ finansirali film. Ovo je notorna neistina. Nijedan roditelj optuženih za ubistvo Tatona nije dao novac za film, nijedan advokat odbrane nije dao novac za film, dodao bih da niko od ljudi koji su na bilo koji način učestvovali u pomenutom sudskom slučaju nisu dali pare za film. Dakle, ni na sajtu filma nisu bila navedena imena nijednog od roditelja, advokata ili bilo koga drugog ko ima nekakve veze sa sudskim slučajem povodom stradanja Brisa Tatona. Da li je autorka svesno slagala javnost u svom članku ili je projektovala želju da učvrsti svoje vrlo klimave argumente na sećanje izmišljajući nešto što nikada nije postojalo na mom sajtu, zaista ne znam, ali ono što je sigurno da takvo „sećanje“ koje, po priznanju autorke, „nije pouzdano“ svakako ne sme da se koristi kao argument da je moj film, kako autorka navodi, „u službi aktivnosti odbrane u procesu za ubistvo Brisa Tatona“.

Autorka navodi da su donatori filma bili navedeni na sajtu filma, ali da je sajt „ugašen kad je počeo sudski proces protiv forumaša“. Ona dalje navodi da je posebno „iritirajuća bila činjenica da je Boris Malagurski uskratio informaciju o izvorima finansiranja produkcije“, te da su pretnje koje su mi bile upućene, navodno, imale za cilj da se „utvrdi poreklo novca uloženog u sporni film“. Vrlo zanimljivo, imajući u vidu da je sajt bio aktivan sve do oktobra 2012. godine, dok su pretnje počele od 28. avgusta 2012. godine. Netačno je da je sajt uklonjen tek kad je počeo sudski proces, jer je on počeo mnogo kasnije (15. novembra 2013) nakon što je sajt ugašen iz finansijskih razloga. Autorka sama navodi da su imena finansijera bila na sajtu filma, a da su forumaši burno reagovali jer nisu imali uvid u to ko finansira film, iako su imena tamo stajala dok su oni meni pretili jer, eto, nema imena na sajtu. Potpuni promašaj autorke u smislu logike i činjeničnog stanja. Ako su forumaši bili ljuti što nisam stavio imena ljudi koji nisu finansirali film, a za koje oni misle da su finansirali film, mogu samo reći da bajke ne mogu postati stvarnost samo zato što neko tako želi. Nakon što smo Ivana i ja podneli krivičnu prijavu za pretnje, smatrali smo da bi bilo prigodnije ne objavljivati spisak donatora, upravo zato da ih ne bismo na taj način izložili istoj vrsti pretnji koje smo i mi doživeli zbog sadržaja filma. Dodao bih da je argument autorke da činjenica što nisam član nijednog novinarskog udruženja ukazuje na to da nikako ne mogu da se bavim poslom od javnog značaja potpuno prazan, jer nije potrebno da pojedinac bude član nekog udruženja da bi se bavio poslom od javnog značaja, a to je i sud potvrdio.

Što se tiče roditelja osuđenih za ubistvo Brisa Tatona, mogu reći da smo u istraživačkom delu produkcije filma Ivana Rajović i ja bili u kontaktu sa Srđanom Veličkovićem i Snežanom Karbić, roditeljima Stefana Veličkovića i Jovana Karbića respektivno, i to isključivo radi prikupljanja sudskih dokumenata za analizu slučaja, kao i nekoliko fotografija osuđenih što je bilo potrebno za ilustraciju u filmu. Tu se naša saradnja završila. Ostale informacije o sudskom postupku smo dobili od Republičkog javnog tužilaštva (intervjuisali smo portparola Tomu Zorića), Apelacionog suda u Beogradu (intervjuisali smo Radmilu Dičić), kao i iz intervjua sa advokatima odbrane Zorom Dobričanin Nikodinović i Slobodanom Batričevićem (koji je preminuo nekoliko nedelja nakon intervjua). Kontaktirao sam advokata porodice Taton, ali je on odbio da dâ intervju za film. Intervju su odbili i roditelji Brisa Tatona. Ako je činjenica da sam intervjuisao samo advokate odbrane dovoljan za sumnju da su me isti i platili da snimim film, interesuje me da li je činjenica da je Jovana Gligorijević prenela samo reči advokata prvostepeno osuđenih za pretnje Ognjena Rašua u svom tekstu, bez kontaktiranja mog pravnog zastupnika Zore Dobričanin Nikodinović ili mene, dovoljan za sumnju da je Jovana Gligorijević plaćena od strane osuđenih za pretnje, porodice osuđenih za pretnje ili advokata osuđenih za pretnje.

Konstantno opisujući pretnje prvostepeno osuđenih kao „uvrede“, autorka ne samo da umanjuje krivično delo koje je za svaku osudu od strane predstavnika svih medija, pogotovo kad je reč o pretnjama nekome ko se bavi poslom od javnog značaja, već i pravda one koji prete fizičkim nasiljem iz jedino njoj poznatih razloga. Ono što smo Ivana i ja doživeli nisu bila obična vređanja, već pretnje. Ono što razlikuje naš slučaj od slučaja u kojem su osuđeni navijači za pretnje Brankici Stanković je to što su navijači koji su pretili Stankovićevoj to činili otvoreno, pred kamerama, a nama su pretnje dolazile iz tame, skrivene iza pseudonima. To što je autorka napisala da su pretnje bile u „delu foruma zatvorenom za širu javnost“ opovrgava činjenica da je stranica bila javna, postavljena na internetu i otvorena za svakoga da pročita. U pretnjama su se forumaši obraćali meni, pretili i Ivani i meni, a pozivali i širu javnost da nas fizički napadne. Prosto rečeno, bile su to otvorene pretnje i pozivi na linč. Nikada mi nije smetala nijedna kritika, pa ni uvreda, kada sam u pitanju ja ili moj rad, ali pretnje su nešto sasvim drugo. Uostalom, one su i utvrđene na sudu.

Veoma je zabrinjavajuće što nedeljnik „Vreme“ podržava ovakav napad na osobu koja se bavi poslom od javnog značaja, imajući u vidu da je velik broj novinara u Srbiji izložen mnogim pritiscima, pa i pretnjama. Forumaši „Parapsihopatologije“ su pozivali na objašnjavanje stvari šipkama po mom licu, maltretiranje i Ivane i mene, moje davljenje u sopstvenom izmetu, vođenje „privatnog rata“ protiv mene, pretili su batinama, mlaćenjem, gaženjem, šutiranjem, pišanjem po meni, silovanjem Ivane i mene („na suvo, da ih boli“), javno propagirali smrt u „najtežim“ i „najgorim mukama“ njihovog „zajedničkog neprijatelja“, kako su me oslovljavali. Ovo nisu bile poruke pisane u afektu, kako ih je opisala autorka, one su ponavljane više od mesec dana. Umesto da se osudi svaka pretnja nasiljem bilo kojem pojedincu, dozvoljava se objavljivanje činjenično netačnog i izuzetno pristrasnog članka u kojem se pravda postupanje onih koji su pretili, traži se razumevanje za njihove pretnje, a sve to u okviru projekta „Sloboda govora na internetu – regulacija ili deregulacija“, koji je podržala Fondacija za otvoreno društvo Srbija. Živo me zanima šta osnivač Fondacije za otvoreno društvo Džordž Soroš misli o pravdanju pretnji fizičkim nasiljem.

Da ne pominjem da je prezime Nemanje Paleksića autorka više puta napisala pogrešno.