Vreme banalnosti

Ovaj protest ne pišem toliko zbog uvreda iznesenih na moj račun u tekstu Đorđa Matića, koliko zbog odnosa redakcije „Vremena“ prema jednom kritičkom tekstu i njegovom autoru. Stiče se utisak da je deo Matićeve verbalne agresije uzrokovan i time što redakcija nije objavila ceo moj tekst, sa fusnotama koje su prilično bitne. Naime, autor jednog banalnog, iako i rečitog, blaćenja autora koji se drznuo da kritički obradi pisanje autora „Vremena“ gospodina Todorovića doživeo je tako osakaćen tekst kao celinu. On je taj, voljom redakcije skraćeni tekst video kao „lažnu analizu“, uočavajući nesklad „između jačine nepoštenih optužbi i načina argumentacije“. Redakcija „Vremena“ nije ni naknadno objavila pomenute izvore iz kojih bi čitaoci saznali da sam brojne citate doslovno naveo iz Todorovićevih članaka. Uz kvalifikaciju da je to „analiza“ (obratiti pažnju na navodnike), redakcija je unapred diskvalifikovala moj tekst već pri objavljivanju i tako otvorila prostor da ga u narednom broju Matić „odstreli“.

Ne samo to, redakcija je navela da je to „pokušaj polemike“, čime se podstiču „polemičari“ da na „našem terenu“ ponize protivnika, tj. da banalnim kvalifikacijama blate „politički nekorektnog“ autora. Tako je i objavljen Matićev polemički odgovor na „pokušaj polemike“, čime se može steći utisak da uredništvo manipuliše tekstom i – što je gore – i svojim dugogodišnjim čitaocima (poput Matića i mene), i stavlja ga u takav kontekst gde se on nudi na odstrel u duhu jednog vremena za koje smo verovali da je davno prošlo.

No, da se vratimo temi – mislim da je ovde u pitanju koliko napad na mene toliko i na „Novu srpsku političku misao“, koja se tematski bavi analizom koja stilski nužno nije uzbudljiva. Zato „uzbudljive“ sadržaje čitamo tamo gde su tematski odgovarajući i umesni, s merom i dobrim ukusom shodno vremenu i mestu. I dalje tvrdim da je objavljivanjem reportaže svog saradnika, kakva je „Na Drini gubernija“, „Vreme“ pokazalo akutno gubljenje redakcijskog osećaja za umesno i civilizovano ophođenje za saosećanje prema porodicama ratnih žrtava, „pa makar bile i srpske“. (A nešto slično se može reći i za objavljivanje ovakvog Matićevog teksta.)

Prava meta i teorijski nivo Matićevog napada otkriva se kroz denuncijantski komentar koji NSPM naziva „idejnim mutljagom“, a mene „izuzetno zlim“ i „analitički zaslijepljenim“, nosiocem „zlog sljepila“. Šta reći za ovo osim da je reč o uvredljivom pamfletu punom govora mržnje, kakav se mogao naći samo u nekim režimskim medijima u vreme Miloševića. Nama je iskreno žao što se „Vreme“ srozalo na nivo tabloida (a možda i gore) i da objavljuje integralno ovakve uvredljive komentare koji više govore o samom autoru i redakciji koja ih objavljuje nego o nama i našoj „analizi“.

Ovakvi „krležijanski komentari“, bez obzira na to što su vešto i elokventno pisani, kao i objavljivanje knjige zasnovane na duboko nihilističkim Todorovićevim tekstovima, označavaju hronično uvenuće humanističkih vrednosti. I tradicija i modernizam, na svoj način, jednako neguju ove vrednosti. Barem bi tako trebalo da bude. Svojom analizom nisam banalizovao ni autora ni njegove tekstove. Nažalost, on je to sâm učinio. Ponavljam još jednom, iako ne vidim šta je tu sporno: komemoracija nedužnim žrtvama u Bratuncu ne može biti ni mesto ni povod za bilo čije kvaziduhovite verbalne egzibicije. Da je reportaža bila samo „banalna“ – dobro bi bilo. O Todorovićevom radu pisao sam baš zato što nisam „ignorant“ kakvim me Matić naziva, a vi tu neistinitu diskvalifikaciju prenosite. Onaj koga je redakcija slala je tamo „išo“ i „piso“ je onako kako je „piso“. To što je „napiso“ neće „Vreme“ promeniti upotrebom Matića, koji mene diskvalifikuje kao „banalitičara“, „iznenađujuće stupidnog“, „smradnog“, „agresivno nepismenog“, „posprdnog subjekta“. Ovo je stvarno ispod svakog nivoa iole pristojne komunikacije, uključujući i onu koja vlada u srpskim birtijama.

Postavljam pitanje Matiću: kakve veze sa mnom i mojim tekstom imaju Danojlić, Mihajlović, Ljušić i, naravno, Bećković, osim što ni u njihovom pisanju nema trule zluradosti i podsmeha prema sopstvenom narodu? Zaslužuju li i oni, međusobno inače toliko različiti, Matićevu kolektivnu diskvalifikaciju i da im se „ospori individualnost i originalnost mišljenja“? Znači li to da je onaj koji nema podrugljiv odnos prema žrtvama rata i prazniku moderne srpske države – „kvaziintelektualni bahati pijevac“? I zar je protest protiv tog divljaštva „puhanje“?

Šta reći kada sve sumiramo? Na tekst bez fusnota kojima se potvrđuje napisano gladijatorski se „huškaju“ drugi čitaoci i autori s namerom da se ponizi i izvređa autor koji se osmelio da kritički piše o jednom autoru i njegovim problematičnim tekstovima. Zašto se redakcija „Vremena“ toliko vezala za svog autora i njegovo – zašto ne reći – sramno pisanje o komemoraciji ratnim žrtvama, „pa makar i srpske bile“? Da li je to samo kolegijalna solidarnost, ili reakcija na kritiku koja je shvaćena kao „napad na ‘Vreme’“? Ili pak redakcija deli stav prema nacionalnoj tradiciji koji se zastupa u ovim problematičnim Todorovićevim tekstovima? Ako je prvo – to razumemo. Ako je drugo – i to možemo shvatiti, ali ako je pak treće u pitanju – to onda moramo osuditi. Ne protestujemo zbog ovakvog, za svakog civilizovanog čoveka uvredljivog komentara u „Vremenu“, već zbog nade da je još živa ideja humanizma i mogućnost slobodne kritičke misli da se bori protiv niskosti svake vrste.