Višak tumačenja

Nije ovo prilika za akademske rasprave, ali evo pokušaću još jednom da vidim šta Divjak, bar iz literature, a ne može mu se osporiti da je obavešten, podrazumeva pod za mene spornim pojmom „liberalnog nacionalizma“? I to ne toliko njega radi, koliko radi onih mnogobrojnih u današnjoj Srbiji „humanih“, „demokratskih“, „srpskih“ „liberala“ koji „ne znaju šta govore“ a ne slede ni „logiku srca“, o kojoj govori Divjak. O kakvim je ovde kontradikcijama Slobodana Divjaka reč? On sam veli da se ne zalaže „ni za kakvu vrstu nacionalizma, makar i benignog, kako mi pripisuje Daković“. „S druge strane, tako nešto kao što je neetnički liberalni nacionalizam“, veli on u prethodnoj rečenici, „nije nespojivo sa liberalnom doktrinom…“ Da bi, zatim, odredio ovaj nacionalizam koji jeste – nije nacionalizam, (što je obična kontradikcija, a ne „negativno određena norma“, kako veli Divjak) kao „oznaku za pristrasnost prema vlastitoj državi“, ili „normalni stepen patriotizma“. Po mom mišljenju, nije potreban naročit teorijski napor ili obimna literatura, da bi se izvela ova sofistička ujdurma, koja samo zamagljuje problem, pošto su recimo i „delije“ pristrasne prema Crvenoj zvezdi, da i ne govorim o „patriotama“ koje bi da otruju Aljošu Mimicu. Ako je mogao Sokrat, iako sumnjam da su ove „patriote“ čitale Platona. Ali, da ne budem maliciozan, ostaje nejasno zašto Divjak koji sâm veli da se ne zalaže ni za kakvu vrstu nacionalizma, pa makar i benignog, i dalje govori o nacionalizmu, umesto o državljanstvu? Ali, to sam ga već pitao nekoliko puta u raznim prilikama. Možda on misli da će biti manji liberal ako se odrekne nacionalizma, ili je nacionalizam, u ovom ili onom obliku, inherentan samom pojmu liberalizma? Zašto bi inače pojam multikulturalizma redukovao, kao i mnogi drugi (Žižek tako govori o „postmodernom rasizmu“) na nacionalizam? Zar to nije trijumf interpretacije nad stvarnošću? Možda zato liberalizam nema odgovor na problem multikulturalizma, što priznaje i sam Divjak.

Ne sporim da se iskaz Ernesta Renana može interpretirati onako kako je to učinio Divjak. Ali, ja sam ga i nezavisno od Habermasa, mislim, na sintagmu o „naciji kao svakodnevnom plebiscitu“ (neki su ga zbog ove sintagme kvalifikovali kao „anarhistu“ ili čak marksistu“) podržao zbog antisupstancijalizma, koji sam toliko hvalio kod Divjaka i koji je, naravno, stran svakom nacionalizmu, pošto se „kolektivni identiteti pre stvaraju nego što se pronalaze“, kako je napisao Habermas u Postnacionalnoj konstelaciji. Nacionalizam spada u privatnu demenologiju a ne u politiku. I tamo treba i da ostane.