Vek opanjkavanja

Moram sa nemalim negodovanjem da ukažem na krupnu materijalnu grešku kojom počinje tekst „Pečat prevodioca“, objavljen u „Vremenu“, br. 640.

Tamo je navedeno „da je kod Laze Kostića ‘To be or not to be…’“ prevedeno kao „Trt-mrt, život ili smrt“. Uvidom u original, međutim, lako se može utvrditi da Kostićev prevod prvog stiha datog monologa glasi: „Il` bit` il` ne bit`, to se pita sad.“

Kao poštovalac Kostićevog literarnog i duhovnog nasleđa, podsećam autore članka da je ovaj jedini istinski Evropejac među Srbima XIX veka prvi Šekspira prevodio sa engleskog originala (pored „Hamleta“ još i „Ričarda III“, „Kralja Lira“, „Julija Cezara“), a ne na osnovu nemačkih prevoda, kako se to pre njega činilo. Ovo tobožnje duhovito stogodišnje opanjkavanje datoga prevoda, koje se po čaršiji provlači još od pesnikovog sukoba sa beogradskom filološkom školom i tzv. jezičkim puristima (Lj. Nedićem, J. Živanovićem, a kasnije sa J. Skerlićem i B. Popovićem), nagnalo je, pretpostavljam, i vaše novinare da poveruju u istinitost „trajne laži“. Bez namere da profesionalcima držim predavanje, tek uzgred podsećam da je proveravanje informacije najpoželjnija osobina odgovornog novinarstva.