Već viđeno

Čestitam Draganu Iliću na sjajnom komentaru masovne pojave „listanja dnevne štampe“ pred televizijskim kamerama. Po mojim ceduljicama već duže vreme čuvam zabeležena slična zapažanja koja ilustruju ovu pojavu. Na neki način, drago mi je što me je kolega pretekao jer je to izvrsno uradio. Nadam se da još neki redak vredi posvetiti ovoj pojavi.

Istina je: televizija jeste površina i često šarlatanska, mada takva ne bi trebalo da bude (setimo se Bajforda, Kockice itd.). Svakog jutra osioni spikeri (bez mnogo obzira za padeže i akcente) prosvetljavaju nam umove što dograbe hrpu novina i počnu nas učiti kako se one, novine, čitaju. Tako svako jutro započinje „sestroubilački“ rat sa štampom. Na ružičastoj televiziji, koja se tako lako provukla onog oktobra, otišli su još dalje: tamo jedna manekenka sa ekrana kompjutera čita vesti! Ni, to nažalost, nije sve; na svim televizijskim stanicama emituje se rubrika „No comment“. Umesto da nam dozvole, omoguće, da posmatramo sliku (osnovno sredstvo izražavanja na televiziji), svi obavezno potpišu neki komentar, podnaslov, datum, poruku da mi kojim slučajem ne pomislimo nešto drugo ili treće ili pak previdimo ono što su oni želeli da mi vidimo.

Evo i ključa kojim se služe ove našminkane duhovne siledžije i on uopšte nije nov: posle Drugog svetskog rata dugo je na Radio Beogradu u određeno vreme emitovana emisija „Radio diktat“. Spiker je laganim, razgovetnim glasom diktirao vesti koje su aktivisti u rejonima, zadrugama i drugim zabitima vredno beležili slušajući dragocene skalamerije u kojima se kriju mali ljudi. Ujutri bi diktati osvanuli na oglasnim tablama i zidnim novinama i svi bi složno krenuli u nove radne pobede.