Uzduž i popreko

Pitanje opravdanosti saradnje sa MMF-om, kao i pitanje rezultata te saradnje, postavlja se od 2000. godine i našeg ponovnog učlanjenja u instituciju čiji smo jedan od osnivača. Međutim, od pomenute revolucionarne godine političari u Srbiji su uvek imali jaču kartu na koju su igrali u predizbornim kampanjama, bilo da je to takmičenje u evropejstvu i dokazivanje istog, ili nedavanje Crne Gore i Kosova, tako da su ekonomske teme bile pomalo u zapećku u vreme kad je Srbija pokušavala da se konstituiše kao država. I tako do 2008. godine i eskalacije krize tržišta nekretnina u SAD, koja se prelila na banke, pa na ostale finansijske institucije, i dovela do globalne recesije koja je obeležila 2009, a kod nekih i 2010. godinu. Ponašanje naših političara, pre svega vladajućih, bilo je neodgovorno pa smo krizu dočekali potpuno nespremni, misleći da na našu ekonomiju ljuljanje berzi nekih dalekih zemalja neće značajno delovati. Kakve su bile posledice znamo, i od tad ekonomska politika dominira političkim životom zemlje.

Danas se posete MMF-a analiziraju uzduž i popreko, traže se mane u aranžmanima koji treba da zadovolje fiskalna pravila koja nameće MMF, privredu koja je uslužno-uvozno orijentisana i koalicione apetite naše vlade. U svetlu drugog talasa (ili nove) svetske ekonomske krize, koji su, poučeni neprijatnim iskustvom, ovdašnji vlastodršci dočekali spremno, MMF dobija dodatnu težinu. Naime, činjenica je da danas nijedan ozbiljan investitor neće uložiti u zemlju koja se ne pridržava osnovnih ekonomskih postulata koji se primenjuju u razvijenim zapadnim ekonomijama, tako da podrška MMF-a budžetsko-fiskalnoj politici vlade sigurno pojačava kredibilitet zemlje u naporima da privuče investicije, kojih je iz godine u godinu sve manje, 2008. godine su iznosile oko 1,5 milijardi evra, a 2010. godine samo 500 miliona, što je, otprilike, na nivou transfera iz dijaspore (doznaka). Sa druge strane, MMF služi kao neka vrsta međunarodnog arbitra za ekonomsku politiku vlade kad se radi o domaćim prilikama. Ako se ima u vidu da su članice MMF-a sve naše prijateljske i neprijateljske zemlje sa istoka i zapada, jasno je da bilo kakva politička argumentacija protiv aranžmana ne stoji, a ona ekonomska o ulozi fonda u restrukturiranju postkomunističkih ekonomija je površna i umnogome netačna. Treba napomenuti i sredstva koja smo od MMF-a pozajmili, u vidu specijalnih prava vučenja, koja učestvuju u našem javnom dugu sa oko 7,4 odsto.

Nažalost, MMF ne može da reši naše ključne probleme, koji su pre svega političke prirode i ogledaju se u zapanjujućoj neodgovornosti većine političara, koji se u borbi za vlast ne obaziru na opšte dobro. S druge strane, ako pogledamo ponašanje Republikanske partije u SAD prilikom promene zakona koji definiše nivo spoljnog duga pomenute zemlje, koji su bili spremni da dozvole da zemlja postane nelikvidna i da ne može u srednjem roku da servisira obaveze, mi ne treba da se iznenađujemo što se kod nas tako nešto dešava.