Uvrnuto obrtanje

Javljam se povodom teksta Slobodana Antonića pod naslovom „Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji“.

Budući da sam uveren da će se oko ovoga zapodenuti žestoka rasprava, hitam da pređem na stvar.

Teza br. 1

Slobodan Antonić je, sve „češući se levom rukom iza desnog uveta“, uredno denuncirao najznačajnije „misionare“ specifične postmiloševićevske inteligencije koji, iako, možda, u najboljoj nameri, stalno ruže (a kad se iznerviraju, i otvoreno mrze) sopstveni narod, ali je, po meni, učinio veliki propust – nije ukazao na preteču „ružitelja“ sopstvenog naroda to jest na P.P. Njegoša. Ovaj je, pak, u Šćepanu Malom, iako kroz usta Mehmedpaše, precizno opisao šta Turci rade našijencima, i šta naši rade Turcima, uzajamno. Evo šta:

„Jedan drugom ne čine amana/No se biju i sijeku glave/Muškoj glavi oni ne različu/Da je nađu i u kolijevci/No je sjeku jedni drugijema/Ženske robe i u ropstvo vode/Vatrom pale što segnuti mogu/Jedan drugom grabe aivane/Njive štete i sijeku voćke/Svake jade na svijetu rade/Što se nigđe još radilo nije…“

Njegoš je, razume se, bio opravdano zabrinut što se to tako desilo, svestan da je i njegov narod, sticajem okolnosti, ogrezao u zlo i nečojstvo.

Da li je bio u pravu što ga je ta misao mučila? Po Antoniću ispada da – možda i nije!

Teza br. 2

Što rekao onaj stari Grk: „Treba dobro pripaziti na neprijatelje jer oni prvi primete naše slabosti“.

Ako se stvar obrne (odnosno, u našim prilikama bolje bi bilo reći – uvrne), jasno je da svako ko primeti sopstvene slabosti nužno jeste neprijatelj.

Je l’ tako? Po Antoniću, izgleda – jeste!

Teza br. 3

Na televiziji, onomad, bila anketa – šta slučajni prolaznici (ovoga puta u Banjaluci) misle o završnom svedočenju Biljane Plvšić pred Haškim sudom.

Kaže jedna sredovečna Banjalučanka:

-Bolje bi joj bilo da se odma’ ubila nego što je to priznala!

Da li je to bio lapsus mentis? I da li se, ako je i bio, iz toga može zaključiti bilo šta? Po Antoniću, čini se – ne bi smelo!

Gospodine Antoniću, šta Vas tera da to radite?