Tvrdnja i celina

Jedan poznati pariski novinar – obzirno mi ne navodeći ime – sasvim je opravdano ukazao javnosti da sam pogrešio kada sam napisao da je Remon Aron (Raymond Aron) bio levičar i da je svoje tekstove protiv rata u Alžiru objavljivao u desničarskom „Figarou“. Aron izgleda nije bio levičar, a pisao je protiv francuske alžirske avanture ne u „Figarou“, nego u knjizi La Tragédie algérienne. Nije objavljivao u pomenutom listu jer mu to nikako ne bi dopustio tadašnji urednik Pierre Brisson. Tako se ustanovilo da su mediji u Francuskoj bili gori od medija u Srbiji.

To što sam, pročitavši L’opium des intellectuels, zaključio da se može biti kritičar marksizma i ismejivač Komunističke partije Francuske, a istovremeno stajati politički levo moja je pogrešna vrednosna ocena koja srećom nije kažnjiva po novom Zakonu o informisanju. Ali, tvrdeći da je Aron članke o alžirskom ratu štampao u „Figarou“ iznosio sam i pronosio notornu laž, čega se stidim. Tako mi i treba kada koristim podatke iz druge ruke.

Nadam se, međutim, da proturanjem neistina u polemici o misionarskoj inteligenciji nisam sasvim uništio svoju slabašnu tezu da se o autoru ne može zaključivati po glasilu u kome objavljuje i s kim se oko toga „okupio“. Srećom, ovom intervencijom nisu osporene druge moje tvrdnje, uključujući i onu da čoveka ne treba ceniti po tome gde prima platu.

Ovim putem se izvinjavam g. Franu Cetiniću i čitaocima „Vremena“.